PREČANSKA LEKSIKA  Kad će prići, a ti nemoj ići

Pesmom može sve da se kaže. Bar tako kaže sama pesma – ona što misli da će dopreti do srca ljubljene/og. Dakle, da ga ubedi koliko ga/je voli. Pa nabraja: kao cveće rosu, kao oči svoje – ali i „kao bolan zoru”. I tu se stiže do najupotrebljavanije reči dana, sedmice, meseca (valjda ne i godine), bolesti, korone. Aratos je bilo! Prešišala je onu čuvenu figuru o prepoznavanju jer bi zaista bilo neukusno hvaliti se šta je sve korona „kod nas prepoznala”.

Još se struka i ostatak čeljadi spori o tome da li smo bili na vreme opomenuti, upozoreni, pa se zato valja setiti da pesma u toj svojoj ulozi nije spavala. Kazivala je da ima i bolnih, trudila se da to ne zaboravimo. Uostalom, i kada je korona (aratos je opet bilo!) krenula u svoj zastaršujući juriš, valjda se kaže cunami, mnogi se od nje brane lepim i ohrabrujućim notama. Onima koje zna što više ljudi, takoreći internacionalnim. Svaka pesma tu pomaže, od klasične teme do ulične parole. Nažalost, najlepše i najlekovitije su one koje ne možeš uživo, in vivo, da priuštiš. Recimo, one koje najbolje leče kada ih izvodi dobra a dosta brojna tamburaška banda.

Ima tako i pesma (verujem da je vojvođanska) koja, baš kao i najstručnija doktorska ekipa, daje savete šta raditi kad nekog zadesi boljka. Ona peva: „Šta ću, nane, boluje mi dika”. A mama svetuje: „Idi, kćeri, vidi bolesnika”. Ona je, ipak, oprezna: „Ne smem, nane, priće bolja na me”. „Eeee, kad će prići, onda nemoj ići!” Sasvim jasno i kratko. Kao svaka stroga mera. Same note i ritam ne rastužuju one koji slušaju (i naručuju ) pesmu, a onaj što je bolan – ćuti. Niko ga ništa ni ne pita.

Ima, međutim, pesama koje odmah prepisuju – i lek. Kao ona iz Beograda (ništa bez prestonice) koja izveštava da je „pijac mali potopila Sava” te je dragana zabolela glava. Tu sad ljubav kreće u odbranu jer kaže: „Preplivaću i Dunav i Savu, da izlečim mom draganu obolelu glavu.” Očigledno je reč o gripu (možda mamurluku, mada nije romantično), dok druga pesma, sigurno poznatija, možda i lepša, takođe obećava da će se obići i „dalek svet” da se nađe lek. To je ona čuvena „Bolujem ja, boluješ ti, bolujemo od ljubavi.” Kažu da je starogradska, postala popularna šezdesetih prošlog veka, mada je ja znam bar stotinu godina. Ima je u svom repertoaru Zvonko Bogdan, pevale su je Silvana Armenulić, Dubravka Nešović i mnogi drugi koji su sevdalinkama i drugim sentimentalnim notama mamili suze ili tek gromke aplauze.

Već dugo nemam sreće da slušam tambure, ali sam imao sreću da gledam i slušam ovu pesmu u posebnom izdanju: kako je izvodi Bela Mavrak, tenor iz „ergele” Andrea Rua, letećeg Holanđanina, poznatog pre svega po polivanju celog sveta „štraus-valcerima”. Ušao sam usred „bolovanja” na nekoj od svetskih turneja, počeo da pevušim s Belom pa otkrio da je – na engleskom. Nisam stigao da zabeležim ni jednu reč osim „aj lav ju”, što je sasvim dosta. Posle sam pokušao da sve nađem na „Jutjubu” (gde moja „Čičoka” ima 104.000 poseta!), ali sam Belu opet čuo na srpskom, a pevao je moćno i visoko kao što peva „O, sole mio” i „Besame mučo”, pa sam i te pesme pustio (mal’ ne rek’o naručio) još dvared. Baš me razgalio „naš tenor”, zemljak iz Mužlje, koji nas baš glasno i dopadljivo predstavlja po svetu.

Osim te starogradske, još jedna pesma na temu bolesti nudi lek. To je ona čuvena zvana „Po gradini mesečina.” Tamo On leži bolan, ne može ni da se javi, ali mašta da bi se oporavio „do beloga dana” da se leči sa „njeni’ usana”. Najkraće, leka ima, samo treba sačekati kraj pesme. Odnosno, da bolja prođe. A onda, mada može i ranije ko je u prilici, naručiti onu „Aoj, mati, mati, mati, nećemo da svako pati”, čisto da se preseče depresija. Jerbo, slede pesme kao što su „đuvegije, ’di ste, da ste” i „Udaću se samo za jedinca”, pa konačno „Ja sam moga đuvegiju pritisnula nuz kapiju”. Mora se, dakle, biti spreman i za – punu slobodu. Bar za (naručivanja) pesama.

P. S.

Inače, reč „aratos” je pozajmljena iz grčkog jezika i znači „prokleto”. Koristi se u figurama: daleko mu lepa kuća, yaba ga bilo, ne dao Bog ni u komšiluku, a zabeležena je u Rumi, Vršcu, Futogu, te Beogradu, kako navodi „Rečnik srpskih govora Vojvodine Matice srpske”, a u izdanju „Tiskog cveta”.

Pavle Malešev