Potresna ispovest Olega Mandića, poslednjeg zatvorenika Aušvica     

U ruci sam držao krpicu na kojoj je bio utisnut crveni trougao s vrhom prema dole. U njegovoj sredini bila su dva crna slova – IT, a desno od toga šest crnih brojeva:189488. Onih istih šest koje su mi toga dana utotevirali na levoj podlaktici. Vani je pala noć. Svega pola dana bilo je dovoljno da izgubim ime i postanem broj“. Ovim rečima  opisao je u svom dnevniku prvi dan u logoru Aušvic Birkenau Oleg Mandić iz Opatije, devedesetogodišnjak koji je o svom jedinstvenom životnom iskustvu pričao u sredu učenicima Karlovačke gimnazije, a potom i novosadskoj publici u Kulturnom centru Novog Sada, u okviru misije širenja ideje antifašizma koju sprovodi poslednjih godina.

Oleg Mandić potiče iz ugledne opatijske porodice. Njegov deda dr Ante Mandić, po struci pravnik, bio je u vreme Prvog svetskog rata član Jugoslovenskog odbora i aktivno je učestvovao u stvaranju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Sa jednim od dvojice sinova, dr Olegom Mandićem, potonjim uglednim sociologom i profesorom univerziteta, Ante se tokom Drugog svetskog rata priključio partizanima, zbog čega su mu supruga, snaja i jedanaestogodišnji unuk Oleg kao politički zatvorenici, završili u zatvoru u Trstu, a potom prebačeni u Aušvic.

Na put, koji je za mnoge bio put bez povratka i za koji nisu znali kud vodi, Oleg je sa majkom i bakom pošao 10. jula 1944. U železničkoj stanici u Trstu ukrcali su ih u stočne vagone železničke kompozicije koja se za tri noći i dva dana putovanja znatno uvećala, i do kraja sastojala od tridesetak vagona punih nesrećnika. Prizor koji je ugledao kada su stigli na odredište, kako kaže, i danas je teskoban – bodljikava, električna žica dokle god pogled seže, isprekidana samo zloslutnim osmatračnicama, s obe strane drvene i zidane barake, u daljini šumarak u kom je nestajala železnička pruga, a u njenoj pozadini, građevine iznad kojih su se uzdizali, parajući nebo, dimnjaci iz kojih je kuljao crni, mastan dim...

Kako u kontigentu kojim su Mandići došli u Aušvic nije bilo puno Jevreja, imali su sreće da budu smešeni u logorski deo, a ne u krematorijum, u kom su završavali Jevreji. Sreća, pokazaće se kasnije, je odigrala ključnu ulogu u njihovoj sudbini. Iako je po godinama ispunjavao uslove za smeštaj u muškom logoru, ostao je sa majkom i bakom u ženskom - A 1 logoru dva meseca.

– Život nam se svodio na puko preživljavanje. U letnjim mesecima ustajalo se u 3, a zimi sat kasnije. Sledilo bi zajedničko pranje i zajednička nužda. Nakon toga išli smo na „apel“ – prozivku, na zbornom mestu. Nekada je trajala satima ako se brojevi nisu podudarali. Hrana je bila posebna priča... Logoraše je već nakon mesec dana obuzimala opšta apatija, moral je opadao, a gubio se i nagon za samoodržanjem. Mnogi su beznađe prekraćivali samoubistvom na bodljikavoj žici. Do večeri se trudiš da preživiš, a za posle misliš „lako ćemo“. Ako imaš sreće, kao što sam ja imao, onda preživiš – priča Mandić.

Posebno mu se u sećanje urezalo batinanje do smrti logorašice koja je prespavala jutarnji „apel“, dok sa suzama u očima priča o ruskom dečaku Tolji s kojim se združio, a koji je jedne noći pored njega samo prestao da diše...

– Dva meseca po dolasku, odvojili su me od mame zato što sam bio bolestan i smestili u žensko bolničko odeljenje, takozvani Revidir. Jedino mesto u Revidiru gde je bilo dečaka starijih od 10 godina bilo je zloglasno odeljenje blizanaca dr Mengelea, koga pamtim kao prijatnog čoveka. Smestili su me tamo, doduše, privremeno, ali dovoljno dugo da vidim blizance ne znajući kakvim eksperimentima ih podvrgavaju. Uvek ih je bilo dvadesetak parova. Dolazili su i odlazili, najčešće u nepovrat – s uzdahom će Mandić.

U međuvremenu su i Olegovu babušku, poreklom Ruskinju, zbog slabosti prebacili u žensku bolnicu, gde je i njegova majka ubrzo počela da radi kao bolničarka, pa su tako opet bili zajedno.

Zajedno su nakon sedam meseci dočekali i oslobođenje Aušvica, u noći između 26. i 27. januara. Nemci su pobegli 20. januara, a samo dva dana pre toga odveli na poznati marš smrti na hiljade zatvorenika. U logoru je ostalo njih 5.500. Njihov broj se za desetak dana, za nešto više od hiljadu smanjio. Po odlasku Nemaca sami su organizovali sebi život. Imali su pristup skladištu s hranom, a morali su da se pobrinu za umrle, kojih je bilo na svakom koraku i valjalo je skloniti ih. Morali su da ih sahranjuju, a u tome je i Oleg kao jedanaestogodišnje dete učestvovao.

Desetak dana potom u Aušvic je stigao komandant Krakovske vojne oblasti, pukovnik Fedosenko s telegramom iz Moskve koji je potpisao Staljinov zamenik Nikolaj Bulganjin. On je dobio naređenje da pronađe Mandiće i odvede ih u Moskvu, a zatim u Beograd. S njim je došla i filmska ekipa koja je zabeležila kamerom trenutak kada im je pročitan telegram u kom ih obaveštavaju o tome, kao i sam odlazak iz logora.

Zbog jake zime i nemogućnosti leta avionom, Mandići su ostali u Aušvicu do februara i kao poslednji zatvorenici su ga napustili. Za njima su se zauvek zatvorila vrata logora.

Posle tri meseca provedena u Krakovu i Moskvi, Oleg je sa majkom i bakom doputovao u Beograd u kom se i ostatak familije okupio. Nakon toga život porodice išao je normalnim tokom, a jedan od pokazatelja je i činjenica da je Olegova majka koju godinu posle, rodila devojčicu Milicu.

– Vremenom su sećanja bledela, ali nikada nisam dopustio da zauvek iščeznu. Sa 13-14 godina pokušavao sam da zamislim nešto užasnije od Aušvica, i nisam uspevao. Dva puta sam bio u Aušvicu, prvi put nakon 24 godine od izlaska iz logora. A onda još 13 puta. Isključivo iz terapeutskih razloga. Gledao sam da stignem pred kraj radnog vremena. Pokazao bih zaposlenima logoraški broj na ruci i oni bi me, puni razmevanja, puštali. U tim trenucima bio sam sam sa svojom savešću, prošlošću i dušama onih koji nisu uspeli da izađu. Danas, u svojoj devedesetoj godini, mogu ipak da kažem da sam imao prekrasan život – kaže Mandić.

U ovu osobenu misiju propagiranja antifašizma po Hrvatskoj, Italiji, Bosni i Hercegovini, Sloveniji, a prvi put i u Srbiji zahvaljujući saradnji Rotari kluba Novi Sad i Rotari kluba iz Rijeke, Mandić ide sa novinarom Nevenom Šantićem, koji je priredio knjigu  „Život obilježen Aušvicom“.  Pre Olegovog izlaganja emituje se pomenuti polusatni dokumentarac, a posle sledi razgovor s publikom.

– Ako ijedan slušalac nauči nešto iz moje priče, ja sam ispunio svoju misiju – zaključuje Oleg.

Zorica Milosavljević