heavy intensity rain
10°C
22.11.2024.
Нови Сад
eur
116.9952
usd
110.9275
Сачуване вести Претрага Navigacija
Подешавања сајта
Одабери писмо
Одабери град
  • Нови Сад
  • Бачка Паланка
  • Бачка Топола
  • Бечеј
  • Београд
  • Инђија
  • Крагујевац
  • Лесковац
  • Ниш
  • Панчево
  • Рума
  • Сомбор
  • Стара Пазова
  • Суботица
  • Вршац
  • Зрењанин

Потресна исповест Олега Мандића, последњег затвореника Аушвица     

23.04.2023. 16:41 16:51
Пише:
Фото: Зорица Милосављевић

Када су мени и још неколицини деце пронашли колико-толико одговарајућу одећу и обућу, могли смо заћи на зборно место.

У руци сам држао крпицу на којој је био утиснут црвени троугао с врхом према доле. У његовој средини била су два црна слова – ИТ, а десно од тога шест црних бројева:189488. Оних истих шест које су ми тога дана утотевирали на левој подлактици. Вани је пала ноћ. Свега пола дана било је довољно да изгубим име и постанем број“. Овим речима  описао је у свом дневнику први дан у логору Аушвиц Биркенау Олег Мандић из Опатије, деведесетогодишњак који је о свом јединственом животном искуству причао у среду ученицима Карловачке гимназије, а потом и новосадској публици у Културном центру Новог Сада, у оквиру мисије ширења идеје антифашизма коју спроводи последњих година.

Олег Мандић потиче из угледне опатијске породице. Његов деда др Анте Мандић, по струци правник, био је у време Првог светског рата члан Југословенског одбора и активно је учествовао у стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Са једним од двојице синова, др Олегом Мандићем, потоњим угледним социологом и професором универзитета, Анте се током Другог светског рата прикључио партизанима, због чега су му супруга, снаја и једанаестогодишњи унук Олег као политички затвореници, завршили у затвору у Трсту, а потом пребачени у Аушвиц.

На пут, који је за многе био пут без повратка и за који нису знали куд води, Олег је са мајком и баком пошао 10. јула 1944. У железничкој станици у Трсту укрцали су их у сточне вагоне железничке композиције која се за три ноћи и два дана путовања знатно увећала, и до краја састојала од тридесетак вагона пуних несрећника. Призор који је угледао када су стигли на одредиште, како каже, и данас је тескобан – бодљикава, електрична жица докле год поглед сеже, испрекидана само злослутним осматрачницама, с обе стране дрвене и зидане бараке, у даљини шумарак у ком је нестајала железничка пруга, а у њеној позадини, грађевине изнад којих су се уздизали, парајући небо, димњаци из којих је куљао црни, мастан дим...

Како у контигенту којим су Мандићи дошли у Аушвиц није било пуно Јевреја, имали су среће да буду смешени у логорски део, а не у крематоријум, у ком су завршавали Јевреји. Срећа, показаће се касније, је одиграла кључну улогу у њиховој судбини. Иако је по годинама испуњавао услове за смештај у мушком логору, остао је са мајком и баком у женском - А 1 логору два месеца.

– Живот нам се сводио на пуко преживљавање. У летњим месецима устајало се у 3, а зими сат касније. Следило би заједничко прање и заједничка нужда. Након тога ишли смо на „апел“ – прозивку, на зборном месту. Некада је трајала сатима ако се бројеви нису подударали. Храна је била посебна прича... Логораше је већ након месец дана обузимала општа апатија, морал је опадао, а губио се и нагон за самоодржањем. Многи су безнађе прекраћивали самоубиством на бодљикавој жици. До вечери се трудиш да преживиш, а за после мислиш „лако ћемо“. Ако имаш среће, као што сам ја имао, онда преживиш – прича Мандић.

Посебно му се у сећање урезало батинање до смрти логорашице која је преспавала јутарњи „апел“, док са сузама у очима прича о руском дечаку Тољи с којим се здружио, а који је једне ноћи поред њега само престао да дише...

– Два месеца по доласку, одвојили су ме од маме зато што сам био болестан и сместили у женско болничко одељење, такозвани Ревидир. Једино место у Ревидиру где је било дечака старијих од 10 година било је злогласно одељење близанаца др Менгелеа, кога памтим као пријатног човека. Сместили су ме тамо, додуше, привремено, али довољно дуго да видим близанце не знајући каквим експериментима их подвргавају. Увек их је било двадесетак парова. Долазили су и одлазили, најчешће у неповрат – с уздахом ће Мандић.

У међувремену су и Олегову бабушку, пореклом Рускињу, због слабости пребацили у женску болницу, где је и његова мајка убрзо почела да ради као болничарка, па су тако опет били заједно.

Заједно су након седам месеци дочекали и ослобођење Аушвица, у ноћи између 26. и 27. јануара. Немци су побегли 20. јануара, а само два дана пре тога одвели на познати марш смрти на хиљаде затвореника. У логору је остало њих 5.500. Њихов број се за десетак дана, за нешто више од хиљаду смањио. По одласку Немаца сами су организовали себи живот. Имали су приступ складишту с храном, а морали су да се побрину за умрле, којих је било на сваком кораку и ваљало је склонити их. Морали су да их сахрањују, а у томе је и Олег као једанаестогодишње дете учествовао.

Десетак дана потом у Аушвиц је стигао командант Краковске војне области, пуковник Федосенко с телеграмом из Москве који је потписао Стаљинов заменик Николај Булгањин. Он је добио наређење да пронађе Мандиће и одведе их у Москву, а затим у Београд. С њим је дошла и филмска екипа која је забележила камером тренутак када им је прочитан телеграм у ком их обавештавају о томе, као и сам одлазак из логора.

Због јаке зиме и немогућности лета авионом, Мандићи су остали у Аушвицу до фебруара и као последњи затвореници су га напустили. За њима су се заувек затворила врата логора.

После три месеца проведена у Кракову и Москви, Олег је са мајком и баком допутовао у Београд у ком се и остатак фамилије окупио. Након тога живот породице ишао је нормалним током, а један од показатеља је и чињеница да је Олегова мајка коју годину после, родила девојчицу Милицу.

– Временом су сећања бледела, али никада нисам допустио да заувек ишчезну. Са 13-14 година покушавао сам да замислим нешто ужасније од Аушвица, и нисам успевао. Два пута сам био у Аушвицу, први пут након 24 године од изласка из логора. А онда још 13 пута. Искључиво из терапеутских разлога. Гледао сам да стигнем пред крај радног времена. Показао бих запосленима логорашки број на руци и они би ме, пуни размевања, пуштали. У тим тренуцима био сам сам са својом савешћу, прошлошћу и душама оних који нису успели да изађу. Данас, у својој деведесетој години, могу ипак да кажем да сам имао прекрасан живот – каже Мандић.

У ову особену мисију пропагирања антифашизма по Хрватској, Италији, Босни и Херцеговини, Словенији, а први пут и у Србији захваљујући сарадњи Ротари клуба Нови Сад и Ротари клуба из Ријеке, Мандић иде са новинаром Невеном Шантићем, који је приредио књигу  „Живот обиљежен Аушвицом“.  Пре Олеговог излагања емитује се поменути полусатни документарац, а после следи разговор с публиком.

– Ако иједан слушалац научи нешто из моје приче, ја сам испунио своју мисију – закључује Олег.

Зорица Милосављевић

Пише:
Пошаљите коментар