POSLEDNJE MIKINE FOTOGRAFIJE SNIMIO REPORTER "DNEVNIKA" Sećanje Branka Lučića na slavnog pesnika

Nisam ni slutio da će to biti poslednje Mikine fotografije, jer su mi uveče javili da je umro.

Ovako se s tugom seća događaja od pre 37  godina danas penzionisani fotoreporter „Dnevnika” Branislav Branko Lučić. I danas, posle više od tri i po decenije od smrti velikog pesnika, Lučić se seća tog 24. juna 1986. godine, skoro kao da je juče bilo. To pamti možda bolje od nekih događaja poslednjih godina. A u Lučićevoj bogatoj karijeri fotoreportara, dugoj više od 40 godina bilo ih je na stotine.

– U Skupštinu Vojvodine, odnosno u suterenu Kluba delegata,   stigao sam kada je Miki nagrada već uručena. Ipak, našao sam se u pravom trenutku. On se zahvaljivao u ime nagrađenih. Sećam se da je govorio sporo, na momente i nerazgovetno. Kada je završio, seo je za stočić sa strane, konobari su mu doneli čašicu rakije. Vidno umoran, iscrpljen, drhtavom rukom je zapalio cigaretu. Dok je tako sedeo i gledao u okupljene, ja sam ga fotografisao i tako je nastao set njegovih fotografija, ispostaviće se poslednjih – priča Lučić.

Skroman kakav je uvek bio, on ne želi da je jedini poslednji fotograsisao Miku. Na svečanosti su bili još jedan fotoreporter „Dnevnika”, danas pokojni Slobodan Miletić kao i fotoreporter „Mađar soa” Gabor Ifju.

Događaja od pre 37 godina seća se i pisac ovih redova, koji je izveštavao sa skupa na kome je Antiću dodeljeno priznanje od boračke organizacije za životno delo Oslobođenje Vojvodine:

„Napisao sam izveštaj, predao urednicima i otišao. Nije, naravno onda, kao danas bilo mobilnih telefona niti interneta kao danas, pa sam za tužnu vest saznao tek ujutru, kada sam pogledao “Dnevnik”. Vest o smrti Mike Antića bila je prvoj strani s fotografijom koju je snimio Lučić. Svečanost je, ipak bila u drugom planu”.

Nakon obavljenog zadatka, kući je otišao i Lučić.

– Negde oko 20 sati iz Redakcije me je pozvao tehnički urednik Budimir Batke Obradović i pošto mi saopštio tužnu vest, zatražio da dođem jer je u planu bilo da se da se na naslovnoj strani objavi fotografija koju sam ja snimio. Došao sam i uradio šta se od mene tražilo – veli Lučić.

On je velikog pesnika prvi put sreo sedamdesetih, kada je iz rodnih Deronja došao u Novi Sad na školovanje. Iako je završio elektrotehničku školu, Lučić se nikada nije bavio tim poslom. Život ga je odveo u svet fotografije. Stigao je u „Dnevnik”, najpre u tzv. fabričku štampu, a onda i u „veliku novinu”  - list „Dnevnik”. Došavši u „Dnevnik”, Lučić je imao prilike da češće viđa Miku Antića, jer je on tada radio u najvećoj novinskoj kući u Vojvodini, pisao je kolumne u novinama, ali i za dečji list „Neven”, koji je takođe bio jedan od zaštitnih znakova „Dnevnikove” kuće. Tako se rodilo prijateljstvo i drugarstvo između njih dvojice koje je trajalo do Mikine smrti.

–  Jedna od najdražih fotografija s Mikom Antićem nastala je kada je štampano 50. izdanje „Plavog čuperka”. Miku sam tog jutra zatekao u Štampariji „Dnevnika” dok je pomagao radnicima u pakovanju. Prvih 20 primeraka poneo je da podeli svojim prijateljima s posebnom posvetom i svojim portretom, koji je lično nacrtao olovkom u par poteza.Takav prijerak „Plavog čuperka” imam i ja – kaže Branko Lučić.

Juče se navršilo 37 godina otkako je s ovog sveta otišao veliki pesnik Miroslav Antić. Umro je u večernjim satima u bašti svoje kuće u Ulici Mihaila Babinke u NovomSadu. U tom trenutku već je bio oboleo od raka vilice i hirurzi su mu odstranili deo jezika. Poznanici kažu da je to teško podnosio i dosta pio, ali i fantastično slikao. Tada je nastao ciklus predivnih slika suncokreta „boje sunca” koju je Mika dobio mešajući oker sa zlatnim prahom.

Mika je ostao besmrtan. I danas žive njegovi stihovi, pesme, anegdote, pa se čini kao da je Mika tu.

Milan Bozokin