ПОСЛЕДЊЕ МИКИНЕ ФОТОГРАФИЈЕ СНИМИО РЕПОРТЕР "ДНЕВНИКА" Сећање Бранка Лучића на славног песника
Тог 24. јуна, мимо, редакцијских обавеза, око подне, отишао сам у Скупштину Војводине, јер се додељивала награда мом пријатељу Мики Антићу. Нисам тада знао ни о којој је награди реч, није ме превише ни интересовало, важно ми је било да фотографишем Мику.
Нисам ни слутио да ће то бити последње Микине фотографије, јер су ми увече јавили да је умро.
Овако се с тугом сећа догађаја од пре 37 година данас пензионисани фоторепортер „Дневника” Бранислав Бранко Лучић. И данас, после више од три и по деценије од смрти великог песника, Лучић се сећа тог 24. јуна 1986. године, скоро као да је јуче било. То памти можда боље од неких догађаја последњих година. А у Лучићевој богатој каријери фоторепортара, дугој више од 40 година било их је на стотине.
– У Скупштину Војводине, односно у сутерену Клуба делегата, стигао сам када је Мики награда већ уручена. Ипак, нашао сам се у правом тренутку. Он се захваљивао у име награђених. Сећам се да је говорио споро, на моменте и неразговетно. Када је завршио, сео је за сточић са стране, конобари су му донели чашицу ракије. Видно уморан, исцрпљен, дрхтавом руком је запалио цигарету. Док је тако седео и гледао у окупљене, ја сам га фотографисао и тако је настао сет његових фотографија, испоставиће се последњих – прича Лучић.
Скроман какав је увек био, он не жели да је једини последњи фотограсисао Мику. На свечаности су били још један фоторепортер „Дневника”, данас покојни Слободан Милетић као и фоторепортер „Мађар соа” Габор Ифју.
Догађаја од пре 37 година сећа се и писац ових редова, који је извештавао са скупа на коме је Антићу додељено признање од борачке организације за животно дело Ослобођење Војводине:
„Написао сам извештај, предао уредницима и отишао. Није, наравно онда, као данас било мобилних телефона нити интернета као данас, па сам за тужну вест сазнао тек ујутру, када сам погледао “Дневник”. Вест о смрти Мике Антића била је првој страни с фотографијом коју је снимио Лучић. Свечаност је, ипак била у другом плану”.
Након обављеног задатка, кући је отишао и Лучић.
– Негде око 20 сати из Редакције ме је позвао технички уредник Будимир Батке Обрадовић и пошто ми саопштио тужну вест, затражио да дођем јер је у плану било да се да се на насловној страни објави фотографија коју сам ја снимио. Дошао сам и урадио шта се од мене тражило – вели Лучић.
Он је великог песника први пут срео седамдесетих, када је из родних Дероња дошао у Нови Сад на школовање. Иако је завршио електротехничку школу, Лучић се никада није бавио тим послом. Живот га је одвео у свет фотографије. Стигао је у „Дневник”, најпре у тзв. фабричку штампу, а онда и у „велику новину” - лист „Дневник”. Дошавши у „Дневник”, Лучић је имао прилике да чешће виђа Мику Антића, јер је он тада радио у највећој новинској кући у Војводини, писао је колумне у новинама, али и за дечји лист „Невен”, који је такође био један од заштитних знакова „Дневникове” куће. Тако се родило пријатељство и другарство између њих двојице које је трајало до Микине смрти.
– Једна од најдражих фотографија с Миком Антићем настала је када је штампано 50. издање „Плавог чуперка”. Мику сам тог јутра затекао у Штампарији „Дневника” док је помагао радницима у паковању. Првих 20 примерака понео је да подели својим пријатељима с посебном посветом и својим портретом, који је лично нацртао оловком у пар потеза.Такав пријерак „Плавог чуперка” имам и ја – каже Бранко Лучић.
Јуче се навршило 37 година откако је с овог света отишао велики песник Мирослав Антић. Умро је у вечерњим сатима у башти своје куће у Улици Михаила Бабинке у НовомСаду. У том тренутку већ је био оболео од рака вилице и хирурзи су му одстранили део језика. Познаници кажу да је то тешко подносио и доста пио, али и фантастично сликао. Тада је настао циклус предивних слика сунцокрета „боје сунца” коју је Мика добио мешајући окер са златним прахом.
Мика је остао бесмртан. И данас живе његови стихови, песме, анегдоте, па се чини као да је Мика ту.
Милан Бозокин