Osvešćivanje mladih o ozbiljnosti seksualnog nasilja nad ženama

Organizovanjem predavanja, podkasta i radionica, informisanost o toj važnoj temi raste, a povećava se i broj mladih koji aktivno učestvuju u delovanju protiv tog nemilog čina.

- Prošle godine kada smo imali slučajeve hrabrih devojaka, javnih ličnosti, koje su progovorile o svom iskustvu seksualnog zlostavljanja, mogli smo na društvenim mrežama da pročitamo izuzetno pogrdne komentare, koji umnogome izražavaju nerazumevanje, zlobu, a koje su upućivale u velikoj meri i žene – rekla je Galić. - Ako si iskusila seksualno uznemiravanje, ti si diskriminativna grupa, nešto si uradila čime si mogla to da podstakneš, obukla si se kratko, nisi govorila „ne“ i slično. Imali smo akciju „#nisamprijavila“ koja je brojala više od 15.000 tvitova, međutim, od tog broja žena koje su se otvorile u naletu podrške na internetu, u 2020. godini je svega bilo 411 prijava za polne delikte u Srbiji. Od toga je  za silovanje bilo samo 46 optužbi, a 17 ih je odbačeno. Kada to pogleda žena koja je iskusila sve grozote seksualnog nasilja, ona to doživljava kao nešto izuzetno poražavajuće, što je ograničava da se otvori prijatelju, a kamoli da ide u policiju. Želimo da edukujemo devojke da budu solidarnije prema drugim ženama, te da samim tim one mogu da šire oko sebe empatiju, razumevanje i značaj u pružanju podrške, što će voditi do više prijava i slučajeva koji se završe u korist napastvovanih žena.

Prijave za radionicu

Ukoliko neko želi da poveća stepen razumevanja, empatije i solidarnosti sa hrabrim ženama koje su preživele bilo kakav vid seksualnog nasilja i nauči kako da bude adekvatna podrška, može da se prijavi za učešće na radionicu „Trauma kao posledica seksualnog nasilja i uznemiravanja“ . Radionica će biti održana u nedelju, 13. marta od 16 sati u prostorijama SOS Ženskog centra, Bulevar oslobođenja 91. Učešće je besplatno, ali zbog epidemiološke situacije, neophodne su prijave, koje su mogu slati na mejl [email protected] do 11. marta.

Galićeva objašnjava da se trauma javlja u vidu osećaja pretnje na sigurnost, odnosno život osobe, a brutalnija seksualna nasilja – silovanja i hronično ucenjivanje putem osvetničkih pohoda kroz digitane platforme je ono što je prevazišlo žrtvine kapacitete da se izbori sa tim i nešto uradi. Tada se osoba oseća bespomoćno, što vodi u traumu, a ta osećanja ostaju, čak i kada je opasnost prošla, što narušava njen kvalitet života i sputava je da traumu pusti iz sebe.

- Bila sam u prilici da čujem devojke i njihova iskustva, te mogu da zaključim da muškarci ne mogu da empatišu na takav način sa ženama, kao što one mogu međusobno, pa iako je ta briga možda ženska osobina, treba je proširiti na celo društvo – kazala je naša sagovornica. - Osloboditi se traume je vrlo teško i ona neće nikada u potpunosti nestati, čak i uz ogromnu podršku porodice, prijatelja ili osnaživanjem u javnom društvu. Moguće je osnažiti se, povratiti kontrolu nad svojim telom u nekom visokom stepenu, moguće je biti govornik na tu temu i dostići visok stepen kvaliteta života nakon toga. Bitno je da, ko god hoće na neki način da pomogne, treba da zna kako da se ponaša prema osobi koja je preživela traumu, suzdrži se od davanja previše saveta i otvori se za poverenje. Razlog je taj što sama traumatizovana osoba jeste najveći stručnjak za svoje telo i iskustvo, te će osnažena pronaći put do svog jedinstvenog oporavka.

Kako se razvijao feministički pokret, naučnice su počele da se deklarišu kao feministkinje i u svoju nauku uvrštavaju takve prinicipe. Pokušale su da se bave rodom sa različitih aspekata njihove nauke, a kao rezultat, u neurobiologiji su se dobila saznanja o traumatskom mozgu.

- Neurobiologija je nauka koja sa biološke perspektive ispituje strukturu, razvoj i funkciju mozga i zahvaljujući snimanjima koja su obavljena radi istraživanja, uspele su da zabeleže momenat najjače aktivnosti u mozgu žene koja je upravo preživela čin silovanja – objasnila je  Galićeva i dodala  da se telesne senzacije seksualnog nasilja beleže u hipokampusu (emotivnoj memoriji), dok je amigdala naš alarmni sistem za opasnost i oglašava se kada se nađemo oči u oči sa pretnjom. – Ona šalje signale u telo da se mobilišu resursi za borbu, beg ili da se puste opijati, koji će telo omlitavati i ukočiti. Imamo podatak da se većina žena u situaciji silovanja jednostavno ukoči i zamrzne i to su najprimitivniji mehanizmi preživljavanja. Ako je takav bio naš obrazac tokom rasta i razvoja, reakcija u tom momentu će najverovatnije biti ista. Ceo taj nemili događaj podstiče i iskrivljenu stvarnost, odnosno žena nema onakvo sećanje kakvo je zapravo. Kada kažemo da se nije opirala, ljudi treba da znaju da jednostavno u tom momentu nije mogla, jer joj telo, tačnije mozak, nije dozvolio.

Na to se može nadovezati i ono čuveno pitanje „Zašto nije odmah prijavila?“, na koje Biljana odgovara da istraživanja kažu da je potrebno najmanje dva dana sna, ne bi li se konsolidovalo pamćenje.

- Kada žena priča o silovanju prvih puta institucijama i advokatima, ona čini jako veliki napor da bi to prebacila u reči, zato nekad izgleda kao da izmišlja ili fabrikuje – kaže Biljana Galić.- Nekoliko puta se ponavlja ista priča, proživljava se užasan čin sa ljudima koji te gledaju sumnjičavo i pitaju iznova i iznova iste stvari. Kod nas zakon ne prepoznaje taj momenat paralize i mlitavosti tela, a danas je teret dokazivanja dela na osobi koja je pretrpela seksualno nasilje, što je dodatno traumatično. Da bi dokazala da je seksualno napastvovana, žena prvo mora da dokaže da se borila. Zato je podrška u tim momentima od izuzetnog značaja.

Radionice realizuje SOS Ženski centar, u okviru projekta i programa „Mladi i mediji za demokratski razvoj“, koji Beogradska otvorena škola sprovodi uz podršku Švedske.

Ivana Bakmaz