Освешћивање младих о озбиљности сексуалног насиља над женама

Организовањем предавања, подкаста и радионица, информисаност о тој важној теми расте, а повећава се и број младих који активно учествују у деловању против тог немилог чина.

- Прошле године када смо имали случајеве храбрих девојака, јавних личности, које су проговориле о свом искуству сексуалног злостављања, могли смо на друштвеним мрежама да прочитамо изузетно погрдне коментаре, који умногоме изражавају неразумевање, злобу, а које су упућивале у великој мери и жене – рекла је Галић. - Ако си искусила сексуално узнемиравање, ти си дискриминативна група, нешто си урадила чиме си могла то да подстакнеш, обукла си се кратко, ниси говорила „не“ и слично. Имали смо акцију „#nisamprijavila“ која је бројала више од 15.000 твитова, међутим, од тог броја жена које су се отвориле у налету подршке на интернету, у 2020. години је свега било 411 пријава за полне деликте у Србији. Од тога је  за силовање било само 46 оптужби, а 17 их је одбачено. Када то погледа жена која је искусила све грозоте сексуалног насиља, она то доживљава као нешто изузетно поражавајуће, што је ограничава да се отвори пријатељу, а камоли да иде у полицију. Желимо да едукујемо девојке да буду солидарније према другим женама, те да самим тим оне могу да шире око себе емпатију, разумевање и значај у пружању подршке, што ће водити до више пријава и случајева који се заврше у корист напаствованих жена.

Пријаве за радионицу

Уколико неко жели да повећа степен разумевања, емпатије и солидарности са храбрим женама које су преживеле било какав вид сексуалног насиља и научи како да буде адекватна подршка, може да се пријави за учешће на радионицу „Траума као последица сексуалног насиља и узнемиравања“ . Радионица ће бити одржана у недељу, 13. марта од 16 сати у просторијама СОС Женског центра, Булевар ослобођења 91. Учешће је бесплатно, али због епидемиолошке ситуације, неопходне су пријаве, које су могу слати на мејл [email protected] до 11. марта.

Галићева објашњава да се траума јавља у виду осећаја претње на сигурност, односно живот особе, а бруталнија сексуална насиља – силовања и хронично уцењивање путем осветничких похода кроз дигитане платформе је оно што је превазишло жртвине капацитете да се избори са тим и нешто уради. Тада се особа осећа беспомоћно, што води у трауму, а та осећања остају, чак и када је опасност прошла, што нарушава њен квалитет живота и спутава је да трауму пусти из себе.

- Била сам у прилици да чујем девојке и њихова искуства, те могу да закључим да мушкарци не могу да емпатишу на такав начин са женама, као што оне могу међусобно, па иако је та брига можда женска особина, треба је проширити на цело друштво – казала је наша саговорница. - Ослободити се трауме је врло тешко и она неће никада у потпуности нестати, чак и уз огромну подршку породице, пријатеља или оснаживањем у јавном друштву. Могуће је оснажити се, повратити контролу над својим телом у неком високом степену, могуће је бити говорник на ту тему и достићи висок степен квалитета живота након тога. Битно је да, ко год хоће на неки начин да помогне, треба да зна како да се понаша према особи која је преживела трауму, суздржи се од давања превише савета и отвори се за поверење. Разлог је тај што сама трауматизована особа јесте највећи стручњак за своје тело и искуство, те ће оснажена пронаћи пут до свог јединственог опоравка.

Како се развијао феминистички покрет, научнице су почеле да се декларишу као феминисткиње и у своју науку уврштавају такве приниципе. Покушале су да се баве родом са различитих аспеката њихове науке, а као резултат, у неуробиологији су се добила сазнања о трауматском мозгу.

- Неуробиологија је наука која са биолошке перспективе испитује структуру, развој и функцију мозга и захваљујући снимањима која су обављена ради истраживања, успеле су да забележе моменат најјаче активности у мозгу жене која је управо преживела чин силовања – објаснила је  Галићева и додала  да се телесне сензације сексуалног насиља бележе у хипокампусу (емотивној меморији), док је амигдала наш алармни систем за опасност и оглашава се када се нађемо очи у очи са претњом. – Она шаље сигнале у тело да се мобилишу ресурси за борбу, бег или да се пусте опијати, који ће тело омлитавати и укочити. Имамо податак да се већина жена у ситуацији силовања једноставно укочи и замрзне и то су најпримитивнији механизми преживљавања. Ако је такав био наш образац током раста и развоја, реакција у том моменту ће највероватније бити иста. Цео тај немили догађај подстиче и искривљену стварност, односно жена нема онакво сећање какво је заправо. Када кажемо да се није опирала, људи треба да знају да једноставно у том моменту није могла, јер јој тело, тачније мозак, није дозволио.

На то се може надовезати и оно чувено питање „Зашто није одмах пријавила?“, на које Биљана одговара да истраживања кажу да је потребно најмање два дана сна, не би ли се консолидовало памћење.

- Када жена прича о силовању првих пута институцијама и адвокатима, она чини јако велики напор да би то пребацила у речи, зато некад изгледа као да измишља или фабрикује – каже Биљана Галић.- Неколико пута се понавља иста прича, проживљава се ужасан чин са људима који те гледају сумњичаво и питају изнова и изнова исте ствари. Код нас закон не препознаје тај моменат парализе и млитавости тела, а данас је терет доказивања дела на особи која је претрпела сексуално насиље, што је додатно трауматично. Да би доказала да је сексуално напаствована, жена прво мора да докаже да се борила. Зато је подршка у тим моментима од изузетног значаја.

Радионице реализује СОС Женски центар, у оквиру пројекта и програма „Млади и медији за демократски развој“, који Београдска отворена школа спроводи уз подршку Шведске.

Ивана Бакмаз