Osam vekova SPC pretočeno u kapitalnu knjigu

 „Srpska pravoslavna crkva: osam vekova istorije u slici i reči“ naziv je tog  prvog ilustrovanog pregleda istorije SPC u izdanju izdavačke kuće „Data Status“ iz Beograda koji na 320 strana velikog formata, donosi tekstove o najvažnijim momentima iz prošlosti srpske crkve, kao i o materijalna svedočanstva njenog trajanja kroz osam celina.

Potpisuju ga prof. dr Boris Stojkovski sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, istoričarka umetnosti dr Valentina Vuković i višegodišnji upravnik riznice Muzeja SPC u Sremskim Karlovcima Srđan Ercegan, dok su fotografije, oko dve stotine, među kojima mnoge retko viđene, delo renomiranih fotografa Martina Candira i Pavla Marjanovića. Deo njih je preuzet iz foto-dokumentacije Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Kako je na promociji u Karlovačkoj gimnaziji, koja je ujedno i prvo predstavljanje knjige i prvi  događaj kojim se u Eparhiji sremskoj i Sremskim Karlovcima obeležava 800 godina otkako se Sveti Sava 1219. izborio za odobrenje samostalnosti SPC od vaseljenskog patrijarha i vizantijskog cara, rekao Boris Stojkovski, za srpski narod Srpska pravoslavna crkva  je daleko više nego religijska institucija.      

- Crkva  je bila i stožer kulture, duhovnosti, pismenosti, jezika, književnosti, umetnosti, arhitekture – rekao je Stojkovski. - Sve  to je utkano u istoriju SPC ne samo ovih osam vekova, nego i u periodu pre toga. Stvarajući knjigu  išli smo hrnološkim redom, međutim, osim što smo poglavlja tako podelili, i dali prost prikaz podataka, ušli smo i u suštinu svih osam vekova, uključujući i ovaj sadašnji, da bismo široj javnosti ukazali i na  kulturni segment, međusobne uticaje i dodire  sa okolnim narodima i religijama, koji nisu uvek bili dobri. Odlučili smo da na ovo putovanje kroz vekove počnemo od momenta kada srpski narod dolazi na Balkan, odnosno od  kada Sloveni, pa i Srbi primaju hrišćanstvo. Trudili smo se da što više, ali sažetije govorimo i o srpskoj istoriji, vladarskim biografijama i  unutrašnjim i spoljnim poli­tičkim činiocima, bez čega se ne može, no,  odlučili smo da pripovedamo i o kulturi, da predočimo najlepše  primere spske srednjovekovne, kao  i novovekovne umetnosti i da pored niza fresaka, pokažemo i pojedine manje poznate široj jav­nosti.      

Hod po putu od osam vekova Srpske pravslavne crkve u ovom delu  završava se novim dobom.    

- Za Srpsku pravoslavnu crkvu  20. vek je bio izuzetno težak – rekao je Stojkovski. - Kako smo se približili kraju veka, nakon duhovne smrti, nastupilo je postepeno vaskrsenje. Primer je samo Eparhija sremska u kojoj su pod rukovodstvom vladike Vasilija  obnovljeni svi manastiri, biseri naše duhovnosti i kulture. Novo doba, prikazali smo na dva načina. Kroz hram Svetog Save, koji se zaista uzdiže i vaskrsava svaki dan i  uistinu  simboliše ne samo Beograd, nego je simbol svih ljudi, koji  se okupljaju oko Svetog Save koji je na tom prostoru  negde i spaljen. Tamo gde su  spaljene njegove mošti iznikao je hram koji pokazuje da crkva i dalje živi. Tu su i biografije ličnosti iz  novog vremena,na čelu sa  blaženim patrijarhom Pavlom, i završavaju s patrijarhom  Irinejom i svim arhijerejima danas, jer oni su ti koji SPC kao instituciju  u postmodernom veremenu, i dalje vode putem duhovnosti, kulture i širenja evanđeoske reči i učvršćivanja  srpskog identiteta za nove naraštaje.

Prema rečima Srđana Ercegana, o SPC  i raskošnom kulturno-umetničkom bogatstvu koje se taložilo za osam vekova u sakralnim zdanjima i riznicama, do sada je mnogo dragocenih knjiga izdato.

- Ipak, smatrali smo da svaka generacija ima  pravo i obavezu da demonstrira svoj ugao gledanja na ovu sjajnu tradiciju, koja  van sumnje predstavlja temelj našeg  kulturnog identiteta i da ga izrazi na savremen način – rekao je Ercegan. - Tako smo doneli odluku da istoriju ispisanu perom savesnih istraživača poput Ruvarca, Popovića, Grujića i Slepčevića ponovo objavmo u konciznoj formi izvedenoj uz interpretaciju moderne nauke i praćenu velikim brojem kvalitetnih i retkih likovnih priloga koji čitalačkoj mašti pružaju dodatni podsticaj traženja novih odgovora na večite duhovne i egzistencijalne teme.    

Kako je rekao Stojkovski, autorski tim nastojao je da  kroz istoriju SPC, naročito u srednjem veku, istakne ulogu žene. Ona je, prema njegovim rečima,  daleko veća nego što je na zapadu slučaj. Kao primer naveo je Jefimiju, ženu najvišeg roda, suprugu despota Jovana Uglješe, koja je bila upućena u najznačajnije političke događaje tog doba, pa se potom zamonašila. Posebna pažnja u knjizi posvećena je književnosti, jer  je  ona uvek  bila uvek nosilac jezika, čitave kulture i  preporoda naroda. Crkva je bila, kako je kazao, važan činilac spoljne politike i međunarodnih državnih i crkvnih odnosa i zato je izrasla u vodeću instituciju srpskog naroda zbog čega je i stradala. Na odgovarajući način u knjizi je  i ta tema obrađena.        

Zorica Milosavljević