OSAM DECENIJA LISTA DNEVNIK Srećan nam 80. rođendan!
Nedelja, 15. novembar 1942. godina.
Novi Sad je pod okupacijom mađarskih nacista, a cela tadašnja Kraljevina Jugoslavija učestvovala je u Drugom svetskom ratu.
I baš te 1942. godine, nekoliko članova Pokrajinskog komiteta Komunističke partije Jugoslavije odlučuje da bitke ne vodi samo na frontu, već i u medijskom prostoru. Na kraju krajeva, upravo su mediji bili prvobitno najvažnije oružje, puko propagandno, kojim je nacistička Nemačka stvorila ambijent idealan za širenje fašističke ideologije i osvajanje sveta.
Naime, vojvođanski omladinci pod vođstvom organizacionog sekretara Svetozara Toze Markovića, rodom iz Taraša kraj tadašnjeg Petrovgrada, odlučuju da uz puške uzmu pero u ruke, postavljajući novinarsku lestvicu na nivo koji je danas, na sreću il’ nažalost, skoro nemoguće dostići.
Svaka krišom napisana i krišom odštampana reč tada tek osnovanog lista „Slobodna Vojvodina”, i to baš 15. novembra 1942. godine, bila je metak pravde, rodoljublja, bunta, hrabrosti i nade.
Upravo iz kuće krznarskog zanatlije Ćire Šovljanskog izašle su prve vruće reči pod crvenom „Slobodnom Vojvodinom”, kao upozorenje da se tih godina sve ispisivalo krvlju, ali sa simbolikom revolucionarnog bunta, i ne sluteći da su to bili temelji buduće renomirane medijske kuće koja i 80 godina kasnije informiše, ali i podseća svoje čitaoce širom Vojvodine, Srbije, regiona i sveta...
Drugi svetski rat se završio, „Slobodna Vojvodina” je postala slobodna, a prateći otkucaje novoosnovane države – Federativne Narodne Republike Jugoslavije, dvobroj 1. i 2. januara 1953. najavio je novu eru štampanog novinarstva utemeljenog na borbi, i to pod nazivom „Dnevnik”, koji već u sledećem broju zaglavlje naslovnice boji u plavo.
Tako je svaka reč prestala da bude ratni metak, ali je zadržala svoju prvobitnu suštinu oblikovanu objektivnošću i ispunjenu barutom istine, te nastavlja da dopire do svojih čitalaca brzinom u čijoj formuli se pravovremenost množi sa javnim interesom na kvadrat.
Premda za naše novine danas ljudi kažu kako je to „onaj novosadski ’Dnevnik’”, složićemo se da smo ipak – vojvođanski. U razgovoru sa našim čitaocima, shvatamo da smo zaista prisutni u svim većim i manjim mestima širom naše pokrajine.
Tako smo u centru Žablja naišli na Lazara Čonkića kako čita „Dnevnik”, saznavši da je reč o staroj navici koja je utemeljena još u detinjstvu.
– Koliko se sećam, čitam „Dnevnik” od malih nogu – priseća se Čonkić. – Tata je u yepu sakoa uvek nosio „Dnevnik” i kad bi došao kući s posla, odmah mi je bilo da ga uzmem i pročitam. Naročito sam se radovao kada jednom nedeljno naiđe strana o opštini Žabalj, pa i vesti koje sam znao ipak bih opet pročitao u „Dnevniku”! Takođe, moj ujak je bio slovoslagač u vašoj štampariji i kao mali sam gledao kako on unatraške slaže vesti, ali one posle izađu kako treba. I onda, kad donese prvo izdanje, onako friško, toplo, to je neki doživljaj koji ne možete da zamislite. Vruće reči, ali prave!
Naše novine su oduvek prisutne i u životu Svetlane Popović iz Sremske Mitrovice, zbog čega je, kako tvrdi, „Dnevnik” postao prepoznatljiva reč.
– Moji roditelji su ga oduvek čitali u štampanom izdanju, a mi danas to ipak radimo elektronskim putem – veli Popovićeva. – „Dnevnik” je list koji je sa mnom rastao i sada je, na neki način, slaveći ovaj jubilej, dostigao vrhunac. Izuzetan je.
Najstarije vojvođanske novine su u nečijim životima imale i drugačiji značaj – predstavljale su putokaz kako se baviti novinarstvom. Marko Popović iz Vrbasa, koji je doskoro bio urednik lokalnog lista „Glas”, kaže da je u „Dnevniku” tražio profesionalne savete, a usput je upoznao i novinare koji su takođe ostavili velik utisak na njega.
– Mogu da kažem da sam upoznao ljude koji zaista zavređuju pažnju u novinarskom miljeu, ali i društvenom radu, naročito ako na novinarstvo gledamo kao na društveno odgovoran posao. Zaista, u toj medijskoj kući sreo sam izuzetne ljude sa genijalnom ludošću, što me je fasciniralo i dalo podstreka da svoj posao obavljam na maksimalno ispravan način – kaže Popović, dodajući da je „Dnevnik” brend cele Srbije, a da kontinuirani rad od osam decenija dokazuje da prave stvari i dalje funkcionišu.
Zrenjaninka Nada Boroš, istričar po struci, prilikom razgovora nas je podsetila ne samo na značaj „Dnevnika” u njenom gradu u skorijoj prošlosti i danas, već i na period kada je „Slobodna Vojvodina”, tražeći način da opstane tokom Dugog svetskog rata, bila kratko štampana i u ondašnjem Petrovgradu, 1944. godine.
– „Dnevnik” se, istina, najviše čitao u Zrenjaninu kada je u, sredini svojih listova, imao takozvanu Zrenjaninsku panoramu, na kojoj su radili vrsni zrenjaninski novinari, a glavni i odgovorni urednik bio je Milorad Savić – priča Nada Boroš. – I te kako je značajno postojanje „Dnevnika”, jer se sve informacije, ako krenete od privrede, kulture, zdravstva, pa do ličnih stvari, nalaze u tom listu, tako da čovek, kad ga uzme, može naći sve što ga interesuje.
Kako „Dnevnik” čitaju sve generacije, tako i Isidora Lovčanin iz Rume redovno prati naša dnevna izdanja, naročito tekstove koji se tiču mladih i kulture, budući da joj je želja da studira glumu.
– „Dnevnik” je prisutan svakodnevno, redovno ga čitam, poslednjih godinu dana možda malo jače, i to zbog kulturnih događaja, jer smatram da ste veoma ažurni na tom polju i da pružate zaista širok spektar informacija – tvrdi mlada Rumljanka.
Novosađani su naši najčešći čitaoci, a često nismo ni svesni koliko se i u vezi sa čim informišu upravo iz „Dnevnika”.
– Prvo što otvorim i gledam jeste sport, pa novosadske strane, to obavezno, a onda sve dalje – kaže Miodrag Kolesar, dodajući da su vic i vremenska prognoza nešto što ne propušta da isprati. – „Dnevnik” je u našoj kući prisutan otkad sam se radio. Moj deda je bio dopisni član i odmalena mi je čitao tekstove, pa je tako sve i krenulo.
Na novoj adresi
Otkako smo se preselili na novu adresu, u hodniku na drugom spratu, gde je smešten „Dnevnik”, nalazi se izložba „Slobodne Vojvodine”, odnosno probrani segmenti i rubrike iz prvih brojeva lista koji je naša preteča, a u čijem je odabiru učestvovao naš dvodecenijski foto-reporter Slobodan Šušnjević. Svojim objektivom imao je priliku da zabeleži brojne kadrove na terenima širom Vojvodine, a nama je otkrio koji su mu najdraži.
– Na ovom poslu sam sretao zanimljive ljude i zanimljiva mesta, a naročito mi je zadovoljstvo bilo kad smo leteli balonom i kad sam posmatrao Novi Sad iz vazduha, to je bio poseban doživljaj – priseća se Šušnjević. – Radujem se što ćemo i u budućnosti moje kolege i ja dokumentovati svakodnevicu i što ćemo snimati nasmejana lica Novosađana i ljudi širom Vojvodine.
Iako smo odnedavno na novoj adresi – na Bulevaru Mihajla Pupina 6, ceo kolektiv „Dnevnika” se trudi da novine i dalje izlaze onako kako dolikuje, donoseći pred svoje čitaoce priče koje zavređuju pažnju.
Naš list svakodnevno nudi desetak rubrika, pokrivajući tako sve oblasti – od sporta, kulture, sudske hronike, preko ekonomije, društva, politike, pa do tema iz Novog Sada, Vojvodine, Srbije i sveta. Iako ne možemo da kažemo tačno koja je rubrika najčitanija, svesni smo da su zadnje – sportske strane velikom broju naših čitalaca svakako najatraktivnije.
– Veoma je izazovno donositi sportske vesti iz Vojvodine, jer je sportsko novinarstvo vrlo dinamično, svaki dan je drugačiji – kaže novinarka Gordana Malenović. – Prepoznatljivi smo po malim fudbalskim ligama, koje se rado čitaju i u Pokrajini i u ostalim delovima Srbije, jer fudbal zanima sve. Trudimo se da pratimo i ostale sportove, naročito lokalne, a imamo i šahovsku stranu.
Da je „Dnevnik” vojvođanski list, govori i činjenica da imamo dopisnike iz skoro cele Vojvodine, koji se svakodnevno trude da donesu najaktuelnije vesti iz svojih sredina. Jedan od njih je i Željko Balaban iz Zrenjanina, koji nema nimalo lak zadatak, jer mora da „pokriva” ceo srednji Banat, odnosno pet opština: Grad Zrenjanin, Novi Bečej, Žitište, Srpsku Crnju i Sečanj.
– Iskreno govoreći, sad mi nije teško da budem dopisnik iz Banata jer sam u „Dnevniku” petnaestak godina i praktično znam kako redakcija diše i šta urednici očekuju od mene. Čak i kada se neki zadatak učini težim, vodim se onom parolom da „ko hoće, nađe način, ko neće, nađe opravdanje” – kaže Balaban i u svojstvenom maniru čestita nam svima 80. rođendan rečima da smo matori, al’ život je tek pred nama!
Novosadska hronika jedna je od vodećih rubrika u „Dnevniku” i prati konstantan trend podmlađivanja kolektiva, jer studenti novinarstva dolaze na praksu upravo kod nas, a oni koji žele, imaju priliku tu i da se zaposle.
– U „Dnevniku” sam nepune tri godine, dobila sam priliku da nakon fakultetske prakse ovde i ostanem i gradim profesionalnu karijeru sa starijim i dosta iskusnijim kolegama, koje su me mnogo čemu naučile – kaže Danijela Andulajević, ističući da je posao dinamičan, te da uvek ima i planiranih i neplaniranih situacija, kako i priliči životu u Novom Sadu, ali da se za sve uvek pobrine Novosadska hronika.
Naravno, ne treba zaboraviti još jedan važan momenat u pravljenju novina. Sve ono što novinari napišu, njihovi urednici ukombinuju sa fotografijama, pa nacrtaju na takozvanom špiglu. Papir sa smernicama ide u DTP, odnosno na prelom, gde kolege u posebnom programu učine da strane izgledaju onako kako ih i vidite narednog dana u novinama.
I manje-više tako sve funkcioniše već osam decenija. Uz uspone i padove, ratna i mirna vremena, hrabri i odgovorni novinari nalaze način kako da sve aktuelnosti stignu do čitalaca, a u skladu sa ambijentom u kom delamo, naš list se menja, prilagođava i raste.
Zato, čitamo se i dalje!
Lea Radlovački
Danas list „Dnevnik” obeležava 80. godišnjicu. Pre 80 godina, 15. novembra 1942, u jeku velikih stradanja u Vojvodini i samom Novom Sadu, u bazi ispod novosadskih ulica svetlo dana ugledao je prvi broj „Slobodne Vojvodine”, preteče našeg lista. Jedini, a ujedno i najstariji dnevni list na srpskom jeziku u Vojvodini, današnji naziv „Dnevnik” dobio je 1. januara 1953. Čitaoci su tada odlučili da treba da se zove „Dnevnik” i da se, kao i danas, štampa ćirilicom i s plavim zaglavljem. Do današnjeg dana naš list pred čitaoce je izašao 27.192 puta i isto toliko dana informisao građane Vojvodine, a i drugih delova naše države, o aktuelnim zbivanjima, događajima, ličnostima, pojavama...
Prvi broj „Slobodne Vojvodine” je jedinstven i po tome što je izašao u vreme kada je Vojvodina bila okupirana, potlačena i podeljena, a cela Evropa porobljena. Prvi urednik bio je Svetozar Marković Toza. Mađarska policija je 19.novembra 1942. godine otkrila bazu Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu u Novom Sadu, u kojoj su se nalazili Branko Bajić i Toza Marković. Oni su tada pružili oružani otpor policiji. Posle kraće borbe, Branko je poginuo, a Toza je bio teško ranjen i uhvaćen. U policiji je mučen, ali ništa nije odao, zbog čega je osuđen na smrt. Obešen je 9.februara 1943. godine u kasarni u Futoškoj ulici u Novom Sadu.
Ukazom Predsednišatva AVNOJ-a 5. decembra 1944. godine među prvim borcima NOB-a proglašen je za narodnog heroja
O prvom broju „Slobodne Vojvodine” odmah posle rata saznalo se gotovo sve, ali je on viđen tek 17 godina posle štampanja. Naime, početkom januara 1959. godine saznalo se da je istoričar Josip Mirnić iz Novog Sada otkrio u partijskom institutu u Budimpešti tekstove iz prvog broja „Slobodne Vojvodine”. Prevedeni na mađarski, bili su među spisima o suđenju Svetozaru Markoviću Tozi. Za novost iz Budimpešte saznao je i Todor Žikić, nastavnik u Novom Sadu, i setio se da ima „Slobodnu Vojvodinu”, i to baš broj 1. No, zaboravio jer gde ga je sakrio – tajno, još u aprilu 1944. godine. Žikić je prvi broj „Slobodne Vojvodine” poklonio Biblioteci Matice srpske.
Predani hroničar proteklih decenija i nekadašnji vrsni „Dnevnikov” novinar Dušan Popov u „Istoriji ’Slobodne Vojvodine’” ističe da je list pedesetih godina prošlog veka stao na noge zahvaljujući oglasima, koji su iz godine u godinu zauzimali sve veći prostor i donosili sve veću zaradu. Još tih godina shvatilo se da, osim dobrih novinara i aktuelnih rubrika, treba nešto i „prodati” da bi se preživljavalo. Prvi oglasi u listu objavljeni su daleke 1951. i narednih decenija bilo ih je sve više.
Menjala su se vremena, a s njima i „Dnevnikovi” titulari, ali je sve vreme naš list pred čitaoce izlazio s aktuelnim vestima, zanimljivim rubrikama, servisnim informacijama. Danas se vode „nove bitke” s mnogobrojnim dnevnim novinama i medijima. „Dnevnik” hrabro učestvuje u njima, bori se za svoje parče prostora, čuvajući tradiciju, začetu daleke 1942. godine.
Prvi urednik Svetozar Marković Toza
Prvi broj „Slobodne Vojvodine” pripremio je prvi glavni urednik Svetozar Marković Toza. Oko 400 primeraka lista umnoženo je na rotacionom geštetneru u skučenom prostoru, tajno iskopanom uz kuću krznara Ćire Šovljanskog. Po zapisu Ljube Vukmanovića, jednog od doajena „Dnevnikovog” novinarstva, prva redakcija i štamparija imale su samo 2,66 kvadratna metra, u kojima su bili smešteni pisaća mašina, geštetner i radio, polica za štampane stranice, svetiljka koja se gasila pre svake opasnosti. Veruje se da su ilegalci razneli po Novom Sadu oko 100 primeraka „Slobodne Vojvodine” i da je list stigao i u Sombor, Vrbas, Bečej, Suboticu...