Od termalnih izvora ’ladno oko srca

 Dok je divlja i burazerska privatizacija srozala privredu zemlje u niskotehnološku „šrafciger industriju“, pa i to samo u sredinama sa nešto više sreće, ono još malo novca koji naš narod može da odvoji za neki vid relaksacije i telesne nege završi u banjskim i spa kompleksima ili akva centrima severnog suseda, Mađarske. Morahalom, Segedin, Harkanj, Mako...svaki se vikend nađu na udaru prave invazije naših državljana, kao da toplih, termalnih izvora nema u Srbiji, kao da tajanstveni topli podzemni vodotokovi, potpuno isti kao i oni mađarski, ne protiču ispod vojvođanskog černozema.

A neće biti da se i sa ove naše strane granice ne bi čovek mogao bućnuti u toplu, lekovitu vodu, pa makar za to zadovoljstvo posredno plaćao i ruskom gigantu „Gazpromu“, koji je kupovinom nacionalne naftne kompanije NIS pojeftino i nekako daleko od očiju i sluha javnosti pazario i sve postojeće i buduće izvore termalne vode u Srbiji. Dok se „post festum“ gromopucateljno raspredalo o nafti i gasnom mrtvorođenčetu zvanom „Južni tok“, srpskim banjama, pa i onim koje rade u sklopu bolnica, počele su da dolaze „čestitike“ Naftne industrije Srbije u vidu faktura za korištenje termalnih izvora. Nerado pričajući o tome, direktori malobrojnih vojvođanskih banja, kao što je ona u Kanjiži ili apatinskoj „Junaković banji“, tek bi kroz zube procedili istinu da ruskom gigantu plaćaju preko 80 dinara za kubik tople, a često i lekovite vode što izvire iz dubina negdanjeg Panonskog mora.

Banja u Vojvodini, napose u njenom severnom i zapadnom delu, ima, ali je činjenica da i pored najavljivanih, neki kažu i „uloženih“, ogromnih budžetskih para u kojekakve projekte proširenja, rekonstrukcije i ostale reanimacije banjsko-lečilišnog turizma, one nisu odmakle od socrealističkih mastodonta koji sve teže ispunjavaju i onu zvaničnu, a najmanje tržišno isplativu funkciju, zdravstvenu. Tako Banju „Junaković“ svojevremeno sagrađenu na razmeđu Apatina i Prigrevice i danas prati, ničim konkretnim potvrđena legenda da njena termalna voda leči i sterilitet u žena, dok u daleko stariju, ali i daleko derutniju banju Bezdan, pouzdanog leka mogu naći isključivo pacijenti somborske Opšte bolnice „dr Radivoj Simonović“ ili drugi bolesnici sa uputima republičkog Fonda za zdravstveno osiguranje, što znači da je u Bezdanu za pravi turizam „mrka kapa“. U statusu odeljenja za rehabilitaciju i fizikalnu terapiju somborske bolnice, sa svojih 98 bolesničkih ležaja, gotovo dve decenije unazad je u permanentnom stanju rekonstrukcije. Niko pouzadno ne zna koliko je novca iz raznih fondova i državnih kredita ulupano u njenu obnovu, mada se svaka dosadašnja vlast pohvalila sa „milionima-kamionima“ namenjenih kilavim radovima bez kraja i konca. 

Bivalo je pre Drugog svetskog rata i neposredno nakon njega banja i više, u okolini Sombora su radile još dve, jer je možda tadašnja vlastela i buržoazija odlazila u Karlove Vari i Baden Baden, ali su zato pripadnici srednje klase, pa i nižih slojeva pronalazili leka svojoj kostobolji, ali i zabavu u banjama Čonoplje i Lemeša, koje su u vreme sadašnje tek bleda uspomena na neko bolje vreme.

Tako izbledeli zapisnici čonopljanskog poglavarstva svedoče o tome kako je 1925. godine izdata dozvola Adamu Štalmajeru da na livadi na Somborskom putu podigne lekovito kupatilo. Iste godine u delovodnik se unosi i izveštaj da je kupatilo podignuto, te da se spas od reume može pronaći u šest velikih cementnih kada. Topla voda se crpla iz dubina tako što je korištena pumpa koju je pokretao konj krećući se u krug, baš kao da je u pitanju paorska vršidba, a ovu blagodet nisu koristili samo Čonopljanci, već je bivalo i sveta iz Sombora, Svetozar Miletića, Aleksa Šantića, Pačira...Sledeći, ali i poslednji put čonopljanski starostavni „velnes“ se spominje i deceniju i po kasnije a šta se dešavalo posle toga teško je tačno dešifrovati, pošto ne postoji ni jedan validan dokument o sudbini čonopljanskih termalnih izvora, koji su se proteklih decenija volšebno izbrisali čak i iz kolektivnog pamćenja, sa izuzetkom Dragana Kosanovića, čiji je pitoreskni „Stari ribnjak“ nastao vizavi negdanje banje.

- Još šezdesetih godina prošlog veka su se na toj livadi kraj tada postojećih ribnjaka mogli videti ostaci neke građevine, ali nama deci su bile najinteresantnije betonske kade u kojima smo se igrali. Bila je tu i jedna velika jama, očigledno iskopana kao svojevrsni bazen, žut od iste takve mlake vode koja je od nekud izbijala - priseća se vlasnik najnovijeg etno-turističkog bisera u somborskoj okolini. - Sedamdesetih godina, ako se ne varam tačno '72, prokopana su ova dva kanala kako bi se voda odvela sa ribnjaka, pa su u sklopu tih radova porušene i cementne kade, a sav šut iskorišten za zatrpavanje ribnjaka....- jedno je od retkih svedočenja o postojanju banje u Čonoplji.

Svega nekoliko kilometara na severozapad smestilo se selo Svetozar Miletić, koje njegovi žitelji ali i stanovnici Sombora i danas zovu Lemeš, po starostavnom nazivu „Nemeš Militič“. Žitelji naselja sitnih plemića su po otkriću podzemne žile kojom kuca vodotok kvalitetom i lekovitošću istovetan onom u čuvenoj mađarskoj banji Harkanj, rešili da iskoriste ovu blagodat. Korištenje termalnih izvora u organizovanom obliku je započelo još u drugoj polovini 19 veka, pa se kao Lemeška banja pominje prvi put 1888.godine, a decenijama nakon toga preduzimljivi Lemešani su formirali akcionarsko društvo namerno da izgradi impresivnije pravo banjsko lečilište, pa se u njihovo ime župnik Bolto Agatić 1925.godine obraća opštini ne bi li i ona uzela koju akciju i time doprinela izgradnji. Odgovoreno mu je da bi obštestvo ipak htelo da pre takve odluke pročešlja postojeće račune, ali se i uveri u opravdanost celog poduzeća, odnosno u stvarnu lekovitost termalnih izvora smeštenih na potesu prema Stanišiću. Voda, ali i blato njome vekovima natapano, poslato je na analizu u Kraljevsku hemijsku labaratoriju u Beograd, iz koje je ubrzo i stigla potvrda da se lekovitost izvora tople vode može porediti sa onom u Harkanju, a blata sa blagotvornim „parnjakom“ u Igalu.

Sa ovakvim vetrom u leđa Lemešani su prionuli na posao, pa angažujući somborskog zidarskog preduzimača Miju Štrangarića već 1928. godine po ugledu na palićku Veliku terasu podižu  centralnu zgradu čiji sadašnji avetinjski kostur podseća na slavne dane, svlačionice, zida se ciglom i otvoreni bazen iz kojeg danas klasa trska i šaš, a ceo kompleks od 20 hektara se pretvara u pravu botaničku baštu, arboretum. Banja raspolaže u to vreme sa čak 14 betonskih kada, delom za terapije lekovitim blatom, restoranom i velikom terasom, što je i polučilo velikim brojem posetilaca u narednim godinama i decenijama. Za razliku od čonopljanske, ratna i poratna vremena nisu preterano naškodila Lemeškoj banji, pa ceo kompleks i nacionalizaciju doživljava bez nekih većih poremećaja u radu.

Bolesnici, a njih je dnevno i preko 70, za blagodat lečenja reumatizma, išijasa i drugih kostoboljnih i kožnih bolesti moraju da izdvoje 24 dinara ne bi li se balneoterapiji prepustili u banjskim kadama.

Ali, ne lezi vraže, 16 avgusta 1961. godine seoska povesnica notira do tada nezabeleženo olujno nevreme, koje tačno u pola četiri popodne, za svega 12 minuta razara ne samo banju već i dobar deo sela. Oluja je sve banjske pomoćne zgrade razorila, glavna zgrada je oštećena do neupotrebljivosti, terasa netragom nestala...Narednih godina ništa nije urađeno ne bi li se banja obnovila, a kako je jenjavalo interesovanje posetilaca sa strane, kopnila je i volja samih Lemešana da koriste samo spoljni bazen ili da se delimično obnovljeni restoran uzima u povremeni zakup, ceo kompleks je konačno zakatančen 1972.godine, a da ironija bude veća skoro deset godina nakon toga završena je izgradnja velikog otvorenog bazena koji nikada nije dobio dozvolu za rad.

Milić Miljenović