Сачуване вести Претрага Navigacija
Подешавања сајта
Одабери писмо
Одабери град
  • Нови Сад
  • Бачка Паланка
  • Бачка Топола
  • Бечеј
  • Београд
  • Инђија
  • Крагујевац
  • Лесковац
  • Ниш
  • Панчево
  • Рума
  • Сомбор
  • Стара Пазова
  • Суботица
  • Вршац
  • Зрењанин

Од термалних извора ’ладно око срца

23.04.2017. 09:26 09:42
Пише:
Фото: Дневник (М. Миљеновић )

Срећнији народи кроз све историјске изазове прођу лакше, све гледајући и учећи на туђим грешкама, али усудом судбине Срби воле да „овере“ по неколико пута камен који им се нађе на сваком, па и на овом најновијем европском, путу.

 Док је дивља и буразерска приватизација срозала привреду земље у нискотехнолошку „шрафцигер индустрију“, па и то само у срединама са нешто више среће, оно још мало новца који наш народ може да одвоји за неки вид релаксације и телесне неге заврши у бањским и спа комплексима или аква центрима северног суседа, Мађарске. Морахалом, Сегедин, Харкањ, Мако...сваки се викенд нађу на удару праве инвазије наших држављана, као да топлих, термалних извора нема у Србији, као да тајанствени топли подземни водотокови, потпуно исти као и они мађарски, не протичу испод војвођанског чернозема.

А неће бити да се и са ове наше стране границе не би човек могао бућнути у топлу, лековиту воду, па макар за то задовољство посредно плаћао и руском гиганту „Газпрому“, који је куповином националне нафтне компаније НИС појефтино и некако далеко од очију и слуха јавности пазарио и све постојеће и будуће изворе термалне воде у Србији. Док се „пост фестум“ громопуцатељно распредало о нафти и гасном мртворођенчету званом „Јужни ток“, српским бањама, па и оним које раде у склопу болница, почеле су да долазе „честитике“ Нафтне индустрије Србије у виду фактура за кориштење термалних извора. Нерадо причајући о томе, директори малобројних војвођанских бања, као што је она у Кањижи или апатинској „Јунаковић бањи“, тек би кроз зубе процедили истину да руском гиганту плаћају преко 80 динара за кубик топле, а често и лековите воде што извире из дубина негдањег Панонског мора.

Бања у Војводини, напосе у њеном северном и западном делу, има, али је чињеница да и поред најављиваних, неки кажу и „уложених“, огромних буџетских пара у којекакве пројекте проширења, реконструкције и остале реанимације бањско-лечилишног туризма, оне нису одмакле од соцреалистичких мастодонта који све теже испуњавају и ону званичну, а најмање тржишно исплативу функцију, здравствену. Тако Бању „Јунаковић“ својевремено саграђену на размеђу Апатина и Пригревице и данас прати, ничим конкретним потврђена легенда да њена термална вода лечи и стерилитет у жена, док у далеко старију, али и далеко дерутнију бању Бездан, поузданог лека могу наћи искључиво пацијенти сомборске Опште болнице „др Радивој Симоновић“ или други болесници са упутима републичког Фонда за здравствено осигурање, што значи да је у Бездану за прави туризам „мрка капа“. У статусу одељења за рехабилитацију и физикалну терапију сомборске болнице, са својих 98 болесничких лежаја, готово две деценије уназад је у перманентном стању реконструкције. Нико поузадно не зна колико је новца из разних фондова и државних кредита улупано у њену обнову, мада се свака досадашња власт похвалила са „милионима-камионима“ намењених килавим радовима без краја и конца. 

Бивало је пре Другог светског рата и непосредно након њега бања и више, у околини Сомбора су радиле још две, јер је можда тадашња властела и буржоазија одлазила у Карлове Вари и Баден Баден, али су зато припадници средње класе, па и нижих слојева проналазили лека својој костобољи, али и забаву у бањама Чонопље и Лемеша, које су у време садашње тек бледа успомена на неко боље време.

Тако избледели записници чонопљанског поглаварства сведоче о томе како је 1925. године издата дозвола Адаму Шталмајеру да на ливади на Сомборском путу подигне лековито купатило. Исте године у деловодник се уноси и извештај да је купатило подигнуто, те да се спас од реуме може пронаћи у шест великих цементних када. Топла вода се црпла из дубина тако што је кориштена пумпа коју је покретао коњ крећући се у круг, баш као да је у питању паорска вршидба, а ову благодет нису користили само Чонопљанци, већ је бивало и света из Сомбора, Светозар Милетића, Алекса Шантића, Пачира...Следећи, али и последњи пут чонопљански староставни „велнес“ се спомиње и деценију и по касније а шта се дешавало после тога тешко је тачно дешифровати, пошто не постоји ни један валидан документ о судбини чонопљанских термалних извора, који су се протеклих деценија волшебно избрисали чак и из колективног памћења, са изузетком Драгана Косановића, чији је питорескни „Стари рибњак“ настао визави негдање бање.

- Још шездесетих година прошлог века су се на тој ливади крај тада постојећих рибњака могли видети остаци неке грађевине, али нама деци су биле најинтересантније бетонске каде у којима смо се играли. Била је ту и једна велика јама, очигледно ископана као својеврсни базен, жут од исте такве млаке воде која је од некуд избијала - присећа се власник најновијег етно-туристичког бисера у сомборској околини. - Седамдесетих година, ако се не варам тачно '72, прокопана су ова два канала како би се вода одвела са рибњака, па су у склопу тих радова порушене и цементне каде, а сав шут искориштен за затрпавање рибњака....- једно је од ретких сведочења о постојању бање у Чонопљи.

Свега неколико километара на северозапад сместило се село Светозар Милетић, које његови житељи али и становници Сомбора и данас зову Лемеш, по староставном називу „Немеш Милитич“. Житељи насеља ситних племића су по открићу подземне жиле којом куца водоток квалитетом и лековитошћу истоветан оном у чувеној мађарској бањи Харкањ, решили да искористе ову благодат. Кориштење термалних извора у организованом облику је започело још у другој половини 19 века, па се као Лемешка бања помиње први пут 1888.године, а деценијама након тога предузимљиви Лемешани су формирали акционарско друштво намерно да изгради импресивније право бањско лечилиште, па се у њихово име жупник Болто Агатић 1925.године обраћа општини не би ли и она узела коју акцију и тиме допринела изградњи. Одговорено му је да би обштество ипак хтело да пре такве одлуке прочешља постојеће рачуне, али се и увери у оправданост целог подузећа, односно у стварну лековитост термалних извора смештених на потесу према Станишићу. Вода, али и блато њоме вековима натапано, послато је на анализу у Краљевску хемијску лабараторију у Београд, из које је убрзо и стигла потврда да се лековитост извора топле воде може поредити са оном у Харкању, а блата са благотворним „парњаком“ у Игалу.

Са оваквим ветром у леђа Лемешани су прионули на посао, па ангажујући сомборског зидарског предузимача Мију Штрангарића већ 1928. године по угледу на палићку Велику терасу подижу  централну зграду чији садашњи аветињски костур подсећа на славне дане, свлачионице, зида се циглом и отворени базен из којег данас класа трска и шаш, а цео комплекс од 20 хектара се претвара у праву ботаничку башту, арборетум. Бања располаже у то време са чак 14 бетонских када, делом за терапије лековитим блатом, рестораном и великом терасом, што је и получило великим бројем посетилаца у наредним годинама и деценијама. За разлику од чонопљанске, ратна и поратна времена нису претерано нашкодила Лемешкој бањи, па цео комплекс и национализацију доживљава без неких већих поремећаја у раду.


 Хронике бележе и цене са почетка педесетих година прошлог века, када за купање у отвореном базену одрасли морају да издвоје 10 а деца упола мање динара.

Болесници, а њих је дневно и преко 70, за благодат лечења реуматизма, ишијаса и других костобољних и кожних болести морају да издвоје 24 динара не би ли се балнеотерапији препустили у бањским кадама.

Али, не лези враже, 16 августа 1961. године сеоска повесница нотира до тада незабележено олујно невреме, које тачно у пола четири поподне, за свега 12 минута разара не само бању већ и добар део села. Олуја је све бањске помоћне зграде разорила, главна зграда је оштећена до неупотребљивости, тераса нетрагом нестала...Наредних година ништа није урађено не би ли се бања обновила, а како је јењавало интересовање посетилаца са стране, копнила је и воља самих Лемешана да користе само спољни базен или да се делимично обновљени ресторан узима у повремени закуп, цео комплекс је коначно закатанчен 1972.године, а да иронија буде већа скоро десет година након тога завршена је изградња великог отвореног базена који никада није добио дозволу за рад.

Милић Миљеновић

Пише:
Пошаљите коментар
У СЕНЋАНСКОЈ НАРОДНОЈ БАШТИ: Лековита вода чека намену

У СЕНЋАНСКОЈ НАРОДНОЈ БАШТИ: Лековита вода чека намену

26.02.2015. 20:28 19:48
Катар заинтересован за српске бање

Катар заинтересован за српске бање

07.11.2016. 22:02 21:52
Бање потенцијална златна кока

Бање потенцијална златна кока

25.08.2016. 21:22 15:28