O NASILJU SE NIKADA VIŠE NIJE GOVORILO, A UTISAK JE DA GA NIKAD NIJE BILO VIŠE Nepoštovanje različitosti dominantan izvor svih oblika nasilništva

- Rasterećenje od školskih obaveza i davanje prostora da se više razgovora na tu temu, kao i upoznavanje nastavnika ne samo kao radnih tela, već kao celovitih bića koja imaju osećanja, iskustva, potrebe i interesovanja, ponavlja se u odgovorima anketiranih tokom istraživanja koje je sproveo Dečji savet - kaže članica Ksenija Bušković. Dodaje da đaci nisu dovoljno informisani o radu školskih timova za zaštitu od nasilja, niti o raznim mogućnostima delovanja Učeničkog parlamenta. Ne znaju kome i kako mogu da prijave zlostavljanje, pa to i ne čine, već se poveravaju isključivo najbližem vršnjaku. Nepoštovanje različitosti je dominantan izvor svih oblika nasilja među decom, ističe.

Iskustvo obudsmana je da se u najvećem broju slučajeva u vaspitno-obrazovnim ustanovama problem otkriva u trenutku kulminacije i da se tek tada pristupa njegovom rešavanju.

Potrebno je raditi na nekoliko koloseka

Direktorka Centra za socijalni rad Jelena Zorić smatra vršnjačko, kao i svaku vrstu nasilja, složenim fenomenom koji se ne može linearno posmatrati.

– Nisu dovoljni individualni tretmani sa decom koja su počinila neko krivično delo, nego je potrebno raditi na nekoliko koloseka, prvenstveno reorganizovati rad sa porodicama, školama i zajednicom uopšte, jer je to sistemski problem. Moramo uvesti mnogo više preventivnih programa još od vrtićkih grupa. Vršnjačko nasilje se nije znatno povećalo, dva odsto u odnosu na lane, ali su sve kompleksniji njegovi vidovi.

– Kazna može trenutno da dovede do nekog boljitka, a češće stvara kontraefekat – dodaje Joland Korora, zamenica pokrajinske zaštitnice građana – ombudsmanke za prava deteta. – Detetu moramo pristupiti individualno. Tek kada ono shvati gde je pogrešilo i počne da se menja, znamo da smo uspeli, a mislim da najmanje to radimo. Odgovornost svih nas je da stvaramo društvo u kojem se svako dete oseća sigurno i bezbedno, u kojem se neguju uzajamno poštovanje i u kojem, zajedno sa odraslima, učestvuju u svim pitanjima koja ih se tiču.

Prema rečima pedagoškinje u OŠ „Petefi Šandor” Elvire Stevanović, divna vest sa Tribine „Prevencija vršnjačkog nasilja – šta mogu ja već danas?” jeste što program organizuju i vode deca, koja često imaju utisak da se odluke koje ih se tiču donose mimo njih.

– Nekad ponašanja koja mi definišemo kao nasilna jesu signal: čujte me i vidite me. U populaciji sa kojom ja radim, vrlo retko je u pozadini neka istinska želja za nasiljem. Oni to i ne percipiraju tako, jer su usmereni ka sebi, a naša uloga je da im pomognemo da to učine na društveno prihvatljiv način – dodaje Stefanovićeva. – Statistički, nikada se više nije govorilo o nasilju, ali imamo utisak da ga nikad nije bilo više. Dobar deo odgovora je u tome da smo više senzibilisani, pa ga sada drugačije definišemo nasilje, a nekada bismo ga nazvali dečjom igrom ili koškanjem.

S. Milačić