NOVA ZAVISNOST KOD DECE Nisu igrice, OVO JE NEŠTO MNOGO OPASNO

Ovakav tip ishrane i u Srbiji je često  jedina opcija za neki obrok zahvaljujući današnjem ubrzanom ritmu i relativnoj dostupnosti u blizini škole ili kuće. Put do opasne zavisnosti je srećom dalek, ali je svakodnevno konzumiranje svakako štetno.

Uzmimo za primer bilo koju školu u centru grada, čiji učenici imaju na raspolaganju par opcija –  ili će spakovati hranu od kuće ili će je kupiti za vreme velikog odmora. S jedne strane, hrana od kuće mora biti takvog sastava da se neće pokvariti od stajanja u torbi nekoliko sati, te je već tada izbor zdravih obroka limitiran.

S druge strane, ako se roditelji ipak odluče da svojoj deci daju novac za užinu, koje su šanse da će to dete zaista kupiti nešto zdravo? Ili ako ipak žele da jedu nešto zdravo, koje su mogućnosti da će tako nešto moći da kupe i još po pristupačnoj ceni?

"Ko god instant živi, instant i završi"

Nutricionistkinja Milka Raičević rekla je za NIN da ono što izaziva zavisnost od brze hrane kod dece, ali i odraslih jesu pre svega začini, kao i prekomerne količine šećera koje doprinose tom prepoznatljivom ukusu nezdravih obroka. Zahvaljujući tom sastavu, ljudi danas ne jedu zbog toga što su gladni, već mahom zbog ličnog užitka u veštačkom ukusu.

„To ume da omami i učini da mi u hrani tražimo zadovoljstvo. Pre smo imali hranu izvornu koju smo koristili da bismo jeli, a sada u njoj zadovoljavamo naša čula. Takođe, nemamo jasan osećaj kada nam je dosta, jer su svuda šećeri. Drugo, te kalorije ne potrošimo, zbog čega ostajemo u tom začaranom krugu da smo gojazni i bolesni“, rekla je Raičević.

A šta je tačno to što doprinosi pojačanom ukusu slatkog ili slanog u ovakvom tipu hrane? Prema sajtu Nadijeti.com, u hrani kao što su slatkiši, čipsevi, paštete i slično nalaze se štetni i opasni aditivi koje bi trebalo po svaku cenu izbegavati. Primera radi, aditivi E-950, 951,952,954 i 962 nalaze se u žvakama, slatkišima, pićima bez šećera i slično, i moraju se izbeći.

I aditivi odmažu

Raičević dodaje da takva hrana ima i veštačkih boja kao i veštačke zaslađivače zbog kojih ima drugačiji sastav i da je praktično sve što sadrži -  instant rafinisano.

„Koriste se bela brašna, bela mast – palmina, zatim beli šećeri, bela so i tako dalje. Prehrambena industrija i proizvođači čipseva i krekera tačno znaju koliko te grickalice treba da budu hrskave kad ih zagrizete, koliko treba da bude slano da biste tražili još i koliko treba da bude masno, odnosno, koje količine šećera da biste uneli više nego što vam treba. U stvari, takva hrana vam i ne treba. Ko god instant živi, instant i završi“, kazala je Raičević za NIN.

Za sticanje zavisnosti od brze hrane od malena, prema rečima nutricionistkinje, najodgovorniji  su pre svega roditelji, ali i sveopšta dostupnost takve hrane na svakom koraku. Pored toga, manjak adekvatne edukacije i nadzora dece neki su od faktora koji uzrokuju zavisnost.

„Greška je roditelja to što deca od malena jedu nezdravu hranu, to što im oni ili bake i deke, u parku nose klipsi, čipseve i grisine... Drugo, u okviru škole nigde ne bi trebalo da bude moguće da se kupe nezdrave namirnice, a tu spadaju i sokovi i energetska pića. I mislim da mi nemamo dobru edukaciju u školama kao ni dobru saradnju roditelja sa nastavnicima. Recimo, kada bi nastavnici prekontrolisali šta dete u toku odmora konzumira od hrane, mogli bi da kontaktiraju roditelje i razgovaraju s njima“, kazala je ona.

Dnevnik, NIN