Ništa bez oštrih kazni zbog divljih deponija

Kada se tome doda još barem 600 većih divljih deponija i nebrojeno manjih blizu naselja - a negde i usred grada, recimo u Novom Sadu na Klisi uz Temerinski put – jasno je zbog čega ova odlagališta predstavljaju jedan od najvećih ekoloških problema u Vojvodini. Jer, na stranu to što izgledaju ružno, otpad se na njima uopšte ne tretira, a ima ga svakakvog, od plastičnih kesa do veoma opasnih starih akumulatora, dok su pojedine lokacije čak pretvorene u prave strvinarnice.

Odgovornost i nadležnost u upravljanju otpadom podeljene su između Republike, Pokrajine i lokalnih samouprava. Republika je odgovorna za donošenje zakona i podzakonskih akata, opštine i gradovi za njihovo sprovođenje i pride stvaranje uslova za obavljanje i razvoj delatnosti upravljanja otpadom, dok je u ingerenciji APV, odnosno Pokrajinskog sekretarijata za urbanizam i zaštitu životne sredine, od predlaganja Strategije upravljanja otpadom Vladi Srbije do nadzora i kontrole primene mera u postupanju sa otpadom na teritoriji Vojvodine.

Na tom fonu je na prostoru Pokrajine i formirano devet regionalnih centara za upravljanje otpadom, gde bi bila izgrađena i odgovarajuća postrojenja, poput onog za tretman otpada, zatim kompostane, reciklažnog centra... Neke od tih deponija, poput Sremske Mitrovice, već su dobile dozvolu za probni rad, druge, kao Subotica, taj korak tek očekuje, dok je, recimo, regionalni centar Novi Sad još u postupku izrade plansko tehničke i obezbeđenje finansiranja za realizaciju projekta. Paralelno sa ovim aktivnostima, Sekretarijat u skadu sa svojim mogućnostima, odnosno ograničenim finansijskim sredstvima, pruža i finansijsku pomoć lokalnim samoupravama u projektima sanacije divljih deponija i oplemenjivanje degradiranog prostora.   

Orojekcije govore da se u pokrajini tokom godine „proizvede” više od 570 hiljada tona komunalnog otpada! Podatke o količinama smeća, inače, prikuplja Agencija za zaštitu životne sredine, ali se oni toliko razliku od opštine do opštine, da se s punim pravom može pretpostaviti da u većem broju slučajeva ne odražavaju realnu sliku o generisanju otpada. U svakom slučaju, neke stručne analize upućuju na to da u našim gradovima svaki stanovnik prosečno dnevno odbaci kilogram komunalnog otpada, dok u seoskim sredinama ta „proizvodnja” padne na 0,7 kilograma. Nažalost, dobar deo tog smeća samo se istrese na lokalne deponije bez ikakvog ograničenja i tretmana, a o tome da na velikoj većini lokacijama nije rešeno pitanje ocednih voda, koje potencijalno mogu biti zagaditi i okolno zemljište i podzemne tokove - ne vredi ni trošini reči.

Tome, dakako, treba dodati i divlja smetlišta, na čijem uklanjanju sporadično rade i komunalna preduzeća, a često i sami građani, ali te akcije ne daje naročite rezultate – jer ne postoje odgovarajuće kaznene odredbe za one koji se smeća rešavaju gde stignu. Istina, Zakon o upravljanju otpadom predviđa novčane kazne za nepoštovanje propisa u ovoj oblasti. Međutim, verovatno bi se na prste jedne ruke mogli izbrojati slučajevi gde je globa

izrečena i pride uticala „osvešćujuće”, recimo na nekoga ko je naučio da yakove sa smeđem samo istovari uz put. Upravo stoga se Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine, uz jačanje inspekske kontrole, založio za sveobuhvatnu analizu postojeće kaznene politike i formulisanje novog sistema kažnjavanja. Drugim rečima, apele na ekološku svest očigledno moraju pratiti i jasne sankcije za sve one koji ne poštuju zakon!     

M. S.