Ништа без оштрих казни због дивљих депонија

Када се томе дода још барем 600 већих дивљих депонија и небројено мањих близу насеља - а негде и усред града, рецимо у Новом Саду на Клиси уз Темерински пут – јасно је због чега ова одлагалишта представљају један од највећих еколошких проблема у Војводини. Јер, на страну то што изгледају ружно, отпад се на њима уопште не третира, а има га свакаквог, од пластичних кеса до веома опасних старих акумулатора, док су поједине локације чак претворене у праве стрвинарнице.

Одговорност и надлежност у управљању отпадом подељене су између Републике, Покрајине и локалних самоуправа. Република је одговорна за доношење закона и подзаконских аката, општине и градови за њихово спровођење и приде стварање услова за обављање и развој делатности управљања отпадом, док је у ингеренцији АПВ, односно Покрајинског секретаријата за урбанизам и заштиту животне средине, од предлагања Стратегије управљања отпадом Влади Србије до надзора и контроле примене мера у поступању са отпадом на територији Војводине.

На том фону је на простору Покрајине и формирано девет регионалних центара за управљање отпадом, где би била изграђена и одговарајућа постројења, попут оног за третман отпада, затим компостане, рециклажног центра... Неке од тих депонија, попут Сремске Митровице, већ су добиле дозволу за пробни рад, друге, као Суботица, тај корак тек очекује, док је, рецимо, регионални центар Нови Сад још у поступку израде планско техничке и обезбеђење финансирања за реализацију пројекта. Паралелно са овим активностима, Секретаријат у скаду са својим могућностима, односно ограниченим финансијским средствима, пружа и финансијску помоћ локалним самоуправама у пројектима санације дивљих депонија и оплемењивање деградираног простора.   

Оројекције говоре да се у покрајини током године „произведе” више од 570 хиљада тона комуналног отпада! Податке о количинама смећа, иначе, прикупља Агенција за заштиту животне средине, али се они толико разлику од општине до општине, да се с пуним правом може претпоставити да у већем броју случајева не одражавају реалну слику о генерисању отпада. У сваком случају, неке стручне анализе упућују на то да у нашим градовима сваки становник просечно дневно одбаци килограм комуналног отпада, док у сеоским срединама та „производња” падне на 0,7 килограма. Нажалост, добар део тог смећа само се истресе на локалне депоније без икаквог ограничења и третмана, а о томе да на великој већини локацијама није решено питање оцедних вода, које потенцијално могу бити загадити и околно земљиште и подземне токове - не вреди ни трошини речи.

Томе, дакако, треба додати и дивља сметлишта, на чијем уклањању спорадично раде и комунална предузећа, а често и сами грађани, али те акције не даје нарочите резултате – јер не постоје одговарајуће казнене одредбе за оне који се смећа решавају где стигну. Истина, Закон о управљању отпадом предвиђа новчане казне за непоштовање прописа у овој области. Међутим, вероватно би се на прсте једне руке могли избројати случајеви где је глоба

изречена и приде утицала „освешћујуће”, рецимо на некога ко је научио да yakovе са смеђем само истовари уз пут. Управо стога се Покрајински секретаријат за урбанизам и заштиту животне средине, уз јачање инспекске контроле, заложио за свеобухватну анализу постојеће казнене политике и формулисање новог система кажњавања. Другим речима, апеле на еколошку свест очигледно морају пратити и јасне санкције за све оне који не поштују закон!     

М. С.