Nemam pojma: Budimo ljudi, Mitre

Reč je porodicama koje su usled ratnih dejstava devedesetih godina prošlog veka izbegle u Srbiju i koje posle 25 godina imaju priliku da se usele u svoje stanove i započnu novu etapu života.

Dakle, 25 godina po izbegličkim kampovima, 25 godina potucanja od jednog do drugog podstanarskog stana, 25 godina od kada su bez ognjišta, imanja, života...

Oni su i pored toga što su se četvrt veka mučili, srećni i zahvalni što napokon imaju svoja četiri zida.

Ovo jeste već stara vest, ali ima jedan razlog zbog koje je ponavljam. Taj razlog je Mitar. Pitaćete se ko je taj Mitar. Ne znam!

Naime, čovek koji se predstavio kao „Mitar“ na „Dnevnikom“ portalu ostavio je komentar ispod ove vesti. Citiram: „J... vas voz koji vas doneo“. (Komentar, naravno, nije objavljen).

Vojvodina je poznata kao tolerantna sredina, ali neretko možemo čuti ovakve opaske na račun izbeglica iz Hrvatske i BiH. Ove ljude bole ovakve reči, posebno kada se zna kakva je atmosfera prema Srbima povratnicima u Hrvatskoj u poslednje vreme.

Podsetimo samo na Srbe pretučene u Uzdolju i Đevrskama kod Knina, onog Srbina kojeg su napali samo zato što je pripadnik drugog naroda kod Rijeke, napada na Srbe u Viškovu...

Oni nisu dobrodošli ni tamo, a ni ovde, ako je suditi po stavu Mitra i njegovih istomišljenika, ako ih, ne daj bože, ima.

Dakle, Mitre, ljudski je pokazati empatiju prema onima koji su ostali bez svega, koji nisu želeli da im se desi ono što se desilo, koji su bili primorani da napuste svoje kuće i traže bolji i bezbedniji život za svoje porodice na svim stranama sveta, pa i u Temerinu.

Na kraju, podsećam na reči jednog pametnog čoveka:

- Budimo ljudi, Mitre.

S. V. Popović