Наши странци: Оксана Смеречук Украјинка

– Кад човек мења земље, свуда остави део себе, а нешто понесе у души. Бавећи се хуманитарним радом као потпредседница па председница Међународног клуба жена који окупља супруге дипломата, упознала сам целу Србију, била у Суботици, Новом Саду, Ковачици, по манастирима и винаријама Фрушке горе, на фестивалима „Црвена ружа“ и „Калина“ у Руском Крстуру и Шиду и дивила се богатству нација. Део мене остао је у Војводини. Док смо били млади, супруг и ја смо живели и радили у Кијеву четири године. Кад смо одлазили, домаћини су пожелели су да се једног дана Роман врати као амбасадор. Након 20 година тако је и било.

Радује се Оксана што је после проглашења независности Украјинцима дозвољен слободан контакт садијаспором. У време ШСР-а пропаганда у матици је говорила да су сви ван домовине издајници и буржоаски елементи, а породица Смеречук већ пола века живи у Аустралији.

– Одмах после рата почео је егзодус Украјинаца, па је у Аустралију  стигао мој отац Стјепан и на „крају света“ упознао моју мајку Ану, Украјинку која је рат провела у Немачкој на присилном раду. Аустралија има око 60.000 житеља чија је постојбина Украјина. Мама и тата, сестра Марта и ја смо у кући говорили украјински јер су родитељи желели да чувају своје корене. Божић и Ускрс су празновани као да смо у Кијеву или Одеси. А наш Божић разликује се од прекоокеанског. Аустралијанци и Канађани праве бучне журке, а ми славимо у миру, с породицом и уз пригодне песме, које и данас знам. На столу мора бити 12 јела, која симболизују 12 апостола, сноп пшенице је указивао на дух предака чувара породице, а бели лук терао зле духове. Украјинска јела миришу на разне мирођије и моју младост. Мама је кувала боршч, супу с цвеклом, и спремала дивне пироге, тесто пуњено сиром и купусом. Уз богату трпезу родитељи су се сећали у рату страдалих предака.

Оксанина мајка и отац нису имали могућност да стекну академско образовање, али одлучили да својој деци пруже највише.

– Тата, мада фабрички радник, сестри и мени је купио клавир и плаћао приватне часове. Већ после четвртог разреда осмољетке родитељи више нису могли да ми помажу у изради домаћих задатака. Говорили су да се сама морам пробијати кроз живот. Научила сам да, ако човек жели, увек може наћи свој пут. Ја сам одабрала студије лингвистике. Увек ме је интересовало како функционише језик и на факултету сам учила енглески, руски и украјински. Тад сам читала да Канада почива на два равноправна народа, Енглезима и Французима, толерантни су према различитостима и та ме је мултикултуралност фасцинирала. Пошто Аустралија и Канада припадају Комонвелту, млади лако прелазе из једне земље у другу. С 23 године, чим сам завршила факултет, отишла сам у Торонту, на почетку радила као коректорка књига за енглески и била поносни део тима који је припремио украјинско-енглеску енциклопедију.

С украјинском независношћу 1991. интензивиране су везе двеју земаља, али је Канада имала мало преводилаца за украјински. Кад је генерални гувернер земље Реј Хнатишин, и сам пореклом Украјинац, путовао у прапостојбину, Оксана је била званични преводилац, баш као и кад је председник Украјине Леонид Кучма долазио у Канаду, где је 1,2 милион грађана украјинског порекла. Тамо су у потрази за бољим животом пристизали, још у доба Аустоугарске, па и из данашње Војводине, а преко океана историја је поново спојила Украјинце и Србе.

Супруга Романа, рођеног у Канади, у породици украјинских исељеника, упознала је током студија, кад је за распуст допутовала у Канаду. Поново су се срели кад је он дошао у Аустралију и „схватили да је то сусрет за живот“. После венчања, Оксана је остала Смеречук јер сматра да задржавањем презимена жена чува професионални идентитет. Роман је почео да ради у Министарству иностраних послова па су се често селили.

– У кући говоримо енглески, наша деца Марко и Ана уче у француској школи па су течно научили оба званична језика Канаде. Први Романов посао ван земље био је у Москви, где је од 1988. до 1991. радио као политички саветник. После смо живели у Берлину, па опет у Канади – прича Оксана.

Од 2011. она је с мужем живела у Београду. У слободно време су певали у хору „The Интернатионал Белграде Сингерс“, а Новосађани их слушали у Синагоги. Изводили су репертоар на српском, француском и енглеском, славећи различитост коју симболизује Канада, где многи етнички Украјинци заузимају значајне друштвене позиције. У Министарству спољних послова раде бројни људи пореклом из разних земаља Европе, Азије, Африке, а заједничко им је да су сви у служби Канаде. 

Фото: Дневник/Оксана Смеречук, русински везени убрус за далек пут

– Моји родитељи су сахрањени у Аустралији, где ми живи сестра Марта, правница. Тамо је заувек остао део мене. Гробови бабе и деде су пак у Украјини, где су и њихови бројни потомци. Мужевљеви бака и деда почивају у Канади. Наши углови ослонца су на три стране па тешко могу да дефинишем коме припадам. На опроштајном скупу у овдашњој гркокатоличкој заједници поклонили су ми диван, руком везени убрус, и истакли да је обичај Русина да га деца, кад из куће иду на далек пут, добију.

Однела га је у Кијев, где је супруг последње три године амбасадор.

Јелена Стаменковић