Narodno stvaralaštvo uništila struja
Šeret slučaj udesio je tako da i doslovno prvi vedar, topao vikend kasnog kalendarskog proleća, ali i skoro sredine klimatskog leta, dočekamo na morskoj obali Srednjeg Jadrana, tačnije na razmeđu kontinentalnog Benkovca i na obalama zelene lepotice Zrmanji smeštenog Obrovca, varošice ušuškane u klisuru podno moćnog Velebita.
Zvizdan upekao, vreme i za brčkanje u malenom i već toplom Karinskom moru dušu dalo, a kako je bilo potrebno svega nekoliko sati takve najave žarkog leta e da bi insan krenuo u potragu za osveženjem, zaputismo se na slapove kraške lepotice Zrmanje, koja doduše dalje, još tamo u Lici, na obronku Velebita izvire kao tek sitan potočić. Dok se u početku nejaka voda usput osnažena otopljenim snegovima spusti do ljute Bukovice nabuja do divlje lepote, u današnje vreme najpoželjnije za splavarenje iliti rafting koji počinje u visini sela Žegar, a prestaje kod slapova ili kako to tamo zovu bukova Ogara, Berbera i najvećeg, Buljevića buka u reonu sela Muškovci.
Pada sa visina moćna led-ledena voda, hladeći vazduh bolje od bilo kojeg klima uređaja, a mi na obali stojimo očima utiskujući lepotu i divljinu prirode bolje i detaljnije od bilo kog foto-aparata, slušaju kraj nas jednog od starosedelaca, vremešnog ali pođednako u ruke i „u glavu“ još snažnog Nikolu Buljevića. Nije mala stvar kad se i geografski toponim po tvojoj porodici zove, pa Niyo koristi ove evropske prilike u kojima se Hrvatska nalazi, ne bi li turistima željnim adrenalinskih doživljaja koju kunu i evro uzeo. Pravi, tu „na pedalj mesta“ od restorana njegovog rođenog brata svoju kafanicu, kafić šta li je, teše drvene grede ne bi li strane i tamošnje turiste od sunca zaštitio dok s mirom „na teraci“ pijuckaju sokove i po koje pivo. Priča slična svakoj srpskoj priči iz ovog kraja, sazdana od rata, patnji izbeglištva u Srbiji, povratka na spaljeno ognjište, porodice rasejane kao plast sena kad jednom, loše sadeven, sa kariole padne... priča Nikola danas o tome sa izvesnim filozofskim mirom, kao da se to nekom drugom dešavalo, pa vrlo brzo postaje jasno da su upravo takvi ljudi na onako ljutom kamenu uopšte i mogli opstati u daleko surovijim vremenima.
Kratak je vikend, a put kući dugačak, pa je zeman i kretati nazad, ma koliko mamilo modro more i zelena Zrmanja. Ali kad se već autoputem od Zagreba ka Srbiji krene, nije u redu a ne napraviti mali detur, pa preko Save „skočiti“ do Dervente, tačnije u planinsko selo Osinje na poziv prijateljevog prijatelja, starine Pera Drobilovića, što rukama stvara što očima gleda...Nije baš lagodno do kuće doći, put je pred kraj i makadamski, ali na seosku feštu Mladu Nedelju, prvu nedelju posle Spasovdana, mora se doći, ljutnu se deda-Pero dok se još sa autoputa izgovaramo kratkim vremenom, dugačkim putem.
Stižemo, usopćeni od silnog sunca, ulazimo u besprekorno uređeno dvorište u kome pod debelim hladom razlistalih voćki već desetine gostiju, rodbine i prijatelja sedi čineći čast kućevnom domaćinu, ali i sebi što su kod takvih domaćina rado viđeni. Širi ruke deda Pero, gostima se raduje, u bele se obraze ljubimo ma i ne videli se pre toga, ali gost je i ovde svetinja...
- Velika familija, svi istu slavu slavimo, pa kada da se svi okupimo na jednom mestu, ako ne na Mladu Nedelju... - pojašnjava nam deda Pera, dok goste za sofrom služi, od troje braće, najmlađi Perov sin Dušan i snaha Dragana, koji su tu, životom i radom dole u Derventi, a o atmosferi se brine i sa gostima ljudika najstariji Slaviša sa suprugom mu Đukom, inače ugledni privrednik na zapadu Bačke.
Kao da nam misli čita, nakon posluženja - carskog, uzgred budi rečeno - Pero se prihvata harmonike, pa razveze: od krajiških tradicionala, srpske dvojke, posavskih poskočica koje deda Pero i na šargijama i violini maestralno izvodi, do njegovih kompozicija po kojima je i inače poznat u celom ovom kraju.
- Ma nema ti tu puno pameti, ako znaš da sviraš ne moraš i radit', pa kako neću naučit' - šali se na vlastiti račun Pero u odgovoru kako je pored svega stigao da samouko savlada sviranje na tri potpuno različita instrumenta. A da je to deda Pera onomad odlično savladao, svedoči i podatak da je još davne 1971. godine u Radio Beogradu, sa jaranom mu snimio tri takozvane singlice, vinil-ploče od čije prodaje je mogao i novog mercedesa da kupi, ali umesto da se „mečkom“ po selu, Derventi i Modriči hvali, u domazluk je i u školovanje tri sina ulagao. - Do tih godina nisi ni za lek mogao naći ploče sa našim narodnim melosom, pa kad su nas čuli iz dobojskog „Glasa komuna“, središe nam i poslaše nas u Beograd na snimanje, jer „Jugoton“ to nije zanimalo, za njih smo bili seljačka muzika... Prvi su bili braća Begići, pa mi za njima, ali danas ti je drugo vreme. A pravo da ti kažem odavno je to počelo, čim su struju u muziku uveli, jer kome pored takve buke „na uvce“ da sviraš, bakšiš zaradiš. Sad onaj sedi za klavijaturama, ja mislim, Bože lijepo li svira, kad on diže obe ruke, u jednoj flaša u drugoj čaša, nazdravlja gostima, elektronika i dalje sama svira i peva!
Tako kazuje deda Pero o počecima i trajanju njegove muzičke karijere, dok ga gosti zadirkuju da li je već komponovao pesmu povodom skorog krštenja najmlađeg praunuka, jednogodišnjeg Luke, rođenjem Somborca.
- Ima deda inspiraciju, čim su mu unuci i praunuci oko njega, ne brini ti brigu - odvraća deda Pero i odmah na licu mesta „veze“ stih za stihom.
Ali da se kod naših domaćina ne vrti sve samo oko pesme i veselja, dokazuje i sam domazluk, koji je kao „pod konac“. Pune koševe, ambare, kravu, prasad, nazimice, letariju, voća za „mučenicu“ koliko mu duša i gostoprimljivost ište ... svega deda Pero ima, da u radnju samo po pivo, so i kvasac mora otići, a i što bi se iz dvorišta micao kad mu u njega svako malo gosti dolaze.
Milić Miljenović
Foto: M. Miljenović