Сачуване вести Претрага Navigacija
Подешавања сајта
Одабери писмо
Одабери град
  • Нови Сад
  • Бачка Паланка
  • Бачка Топола
  • Бечеј
  • Београд
  • Инђија
  • Крагујевац
  • Лесковац
  • Ниш
  • Панчево
  • Рума
  • Сомбор
  • Стара Пазова
  • Суботица
  • Вршац
  • Зрењанин

Народно стваралаштво уништила струја

16.06.2019. 22:45 22:45
Пише:
Фото: Перо Дробиловић са синовима Душаном и Славишом

Шерет случај удесио је тако да и дословно први ведар, топао викенд касног календарског пролећа, али и скоро средине климатског лета, дочекамо на морској обали Средњег Јадрана, тачније на размеђу континенталног Бенковца и на обалама зелене лепотице Зрмањи смештеног Обровца, варошице ушушкане у клисуру подно моћног Велебита.

Звиздан упекао, време и за брчкање у маленом и већ топлом Каринском мору душу дало, а како је било потребно свега неколико сати такве најаве жарког лета е да би инсан кренуо у потрагу за освежењем, запутисмо се на слапове крашке лепотице Зрмање, која додуше даље, још тамо у Лици, на обронку Велебита извире као тек ситан поточић. Док се у почетку нејака вода успут оснажена отопљеним снеговима спусти до љуте Буковице набуја до дивље лепоте, у данашње време најпожељније за сплаварење илити рафтинг који почиње у висини села Жегар, а престаје код слапова или како то тамо зову букова Огара, Бербера и највећег, Буљевића бука у реону села Мушковци.

Пада са висина моћна лед-ледена вода, хладећи ваздух боље од било којег клима уређаја, а ми на обали стојимо очима утискујући лепоту и дивљину природе боље и детаљније од било ког фото-апарата, слушају крај нас једног од староседелаца, времешног али пођеднако у руке и „у главу“ још снажног Николу Буљевића. Није мала ствар кад се и географски топоним по твојој породици зове, па Niyo користи ове европске прилике у којима се Хрватска налази, не би ли туристима жељним адреналинских доживљаја коју куну и евро узео. Прави, ту „на педаљ места“ од ресторана његовог рођеног брата своју кафаницу, кафић шта ли је, теше дрвене греде не би ли стране и тамошње туристе од сунца заштитио док с миром „на тераци“ пијуцкају сокове и по које пиво. Прича слична свакој српској причи из овог краја, саздана од рата, патњи избеглиштва у Србији, повратка на спаљено огњиште, породице расејане као пласт сена кад једном, лоше садевен, са кариоле падне... прича Никола данас о томе са извесним филозофским миром, као да се то неком другом дешавало, па врло брзо постаје јасно да су управо такви људи на онако љутом камену уопште и могли опстати у далеко суровијим временима.

Кратак је викенд, а пут кући дугачак, па је земан и кретати назад, ма колико мамило модро море и зелена Зрмања. Али кад се већ аутопутем од Загреба ка Србији крене, није у реду а не направити мали детур, па преко Саве „скочити“ до Дервенте, тачније у планинско село Осиње на позив пријатељевог пријатеља, старине Пера Дробиловића, што рукама ствара што очима гледа...Није баш лагодно до куће доћи, пут је пред крај и макадамски, али на сеоску фешту Младу Недељу, прву недељу после Спасовдана, мора се доћи, љутну се деда-Перо док се још са аутопута изговарамо кратким временом, дугачким путем.

Стижемо, усопћени од силног сунца, улазимо у беспрекорно уређено двориште у коме под дебелим хладом разлисталих воћки већ десетине гостију, родбине и пријатеља седи чинећи част кућевном домаћину, али и себи што су код таквих домаћина радо виђени. Шири руке деда Перо, гостима се радује, у беле се образе љубимо ма и не видели се пре тога, али гост је и овде светиња...

- Велика фамилија, сви исту славу славимо, па када да се сви окупимо на једном месту, ако не на Младу Недељу... - појашњава нам деда Пера, док госте за софром служи, од троје браће, најмлађи Перов син Душан и снаха Драгана, који су ту, животом и радом доле у Дервенти, а о атмосфери се брине и са гостима људика најстарији Славиша са супругом му Ђуком, иначе угледни привредник на западу Бачке.

Као да нам мисли чита, након послужења - царског, узгред буди речено - Перо се прихвата хармонике, па развезе: од крајишких традиционала, српске двојке, посавских поскочица које деда Перо и на шаргијама и виолини маестрално изводи, до његових композиција по којима је и иначе познат у целом овом крају.

- Ма нема ти ту пуно памети, ако знаш да свираш не мораш и радит', па како нећу научит' - шали се на властити рачун Перо у одговору како је поред свега стигао да самоуко савлада свирање на три потпуно различита инструмента. А да је то деда Пера ономад одлично савладао, сведочи и податак да је још давне 1971. године у Радио Београду, са јараном му снимио три такозване синглице, винил-плоче од чије продаје је могао и новог мерцедеса да купи, али уместо да се „мечком“ по селу, Дервенти и Модричи хвали, у домазлук је и у школовање три сина улагао. - До тих година ниси ни за лек могао наћи плоче са нашим народним мелосом, па кад су нас чули из добојског „Гласа комуна“, средише нам и послаше нас у Београд на снимање, јер „Југотон“ то није занимало, за њих смо били сељачка музика... Први су били браћа Бегићи, па ми за њима, али данас ти је друго време. А право да ти кажем одавно је то почело, чим су струју у музику увели, јер коме поред такве буке „на увце“ да свираш, бакшиш зарадиш. Сад онај седи за клавијатурама, ја мислим, Боже лијепо ли свира, кад он диже обе руке, у једној флаша у другој чаша, наздравља гостима, електроника и даље сама свира и пева!

Кратак је викенд, а пут кући дугачак, па је земан и кретати назад, ма колико мамило модро море и зелена Зрмања. Али кад се већ аутопутем од Загреба ка Србији крене, није у реду а не направити мали детур, па преко Савескочитидо Дервенте, тачније у планинско село Осиње на позив пријатељевог пријатеља, старине Пера Дробиловића

Тако казује деда Перо о почецима и трајању његове музичке каријере, док га гости задиркују да ли је већ компоновао песму поводом скорог крштења најмлађег праунука, једногодишњег Луке, рођењем Сомборца.

- Има деда инспирацију, чим су му унуци и праунуци око њега, не брини ти бригу - одвраћа деда Перо и одмах на лицу места „везе“ стих за стихом.

Али да се код наших домаћина не врти све само око песме и весеља, доказује и сам домазлук, који је као „под конац“. Пуне кошеве, амбаре, краву, прасад, назимице, летарију, воћа за „мученицу“ колико му душа и гостопримљивост иште ... свега деда Перо има, да у радњу само по пиво, со и квасац мора отићи, а и што би се из дворишта мицао кад му у њега свако мало гости долазе.

Милић Миљеновић

Фото: М. Миљеновић

Пише:
Пошаљите коментар
Фолклор је више од игре

Фолклор је више од игре

13.05.2019. 13:23 13:25