Narodna kuhinja hrani skoro 35.000 ljudi u Srbiji

Nekoliko vrata dalje, ili nekoliko ulaza, ulica,... Isto je nedelja. Ali nema toplog ručka na šporetu... U komšiluku neki dekica živi sam, bez ikoga i bez - hrane. Promaja mu vuče sa svih strana, a on ne može ni da ode do pijace, na kojoj svakako ne bi mogao bilo šta da kupi.



U Srbiji trenutno ima minimum 35.000 gladnih, a koji su, zapravo, pravi srećnici što su ostvarili pravo da makar budu korisnici Narodne kuhinje lokalne organizacije Crvenog krsta. Na teritoriji Vojvodine skoro deset hiljada ljudi svakog radnog dana ima najvažniju obavezu - da odu s praznom kanticom do najbližeg punkta i preuzmu svoje sledovanje, odnosno pola litre kuvanog obroka i pola vekne hleba.



Neki, čak, dnevno pređu i osam kilometara do Mesne zajednice u kojoj ih čeka ručak, a za koji vredi potegnuti toliki put i po najvećoj hladnoći. Takav slučaj je i sa Tihomirom Košutićem (57) koji živi u Novom Orahovu u opštini Bačka Topola, te mu po blatu, snegu ili kiši, treba i do sat i po vremena da dođe do svog punkta. I uvek stigne prvi, hvali se.



- Ja sam korisnik još od vremena kada se jednom nedeljno delio ručak - priseća se Tihomir. Sada dobija kuvani obrok četiri dana u nedelji, od utorka do petka jer to je radno vreme njihove Narodne kuhinje, što mu je sasvim dovoljno, kako kaže. - Kada kuhinja ne radi uopšte, od aprila do novembra, onda sam sebi ponešto spremam. Uspevam nekako da se snađem.



Slično se „nekako snalazi” i njegova suseljanka Silvija Juhas, supruga i majka četvoro dece. Iako dobija socijalnu pomoć, ona nije dovoljna da se prehrane, jer suprug ono što zaradi, to i popije. Kada Narodna kuhinja ne radi, jedu margarin i hleb ili traže pomoć u lokalnoj Mesnoj zajednici, koja je uvek na raspolaganju svim socijalno ugroženim meštanima, kako nas je i uverila predsednica Izvršnog odbora te MZ Hajnalka Šipoš.



O ažurnosti Crvenog krsta Bačka Topola govore i predsednik Josip Koštemba i sekretar Tibor Leštar, navodeći da dnevno pređu oko 300 kilometara kako bi distribuirali hranu na 16 punktova i u nekoliko osnovnih škola, ali i u opštinu Mali Iđoš, jer ta lokalna samouprava nema svoju kuhinju za pripremu hrane.



U zavisnosti od toga u kom se gradu ili opštini nalazite, dočekuje vas različita priča o radu Narodne kuhinje. U jednoj od najmanjih kuhinja, kao na primer u Sremskim Karlovcima gde se na jednom mestu dnevno hrani oko 200 ljudi, priprema ručka počinje u 7 ujutru, dok u najvećoj vojvođanskoj Narodnoj kuhinji koja se nalazi u Subotici, gde se prehranjuje 1.100 osoba na 30 lokacija, kuvari su na svom mestu koliko u 5 sati. Bačka Topola, iako ima 16 punktova, sa kuvanjem počinje još ranije - nekad odmah nakon ponoći, a nekad „tek” oko 3-4 sata.



- Možda rano ustajemo, ali se dobro organizujemo, svi se uključimo u rad i snađemo se - kaže glavna kuvarica u subotičkoj Narodnoj kuhinji Dragana Adamović. - Ono što je najbitnije u svemu ovome, jeste dobar osećaj koji imamo kada znamo da smo tu za one kojima je ovaj obrok mnogo potreban.

Prema rečima sekretarke Crvenog krsta Vojvodine Lidije Ric Rihter, postojanje Narodne kuhinje je jedan od direktnog programa ublažavanja siromaštva, odnosno najhumaniji projekat koji postoji. Među korisnicima su, svakako, najosetljiviji najmlađi i najstariji, koji imaju najizraženije potrebe. Tako je skoro 3.500 maloletnika i duplo manje osoba starijih od 65 godina.



Ako sve saberemo, na nivou Vojvodine se dnevno podeli skoro deset tona hrane, odnosno oko 35 tona za celu Srbiju, a bar još dva puta toliko je neophodno kako bi baš svaki Vojvođanin mogao da kaže da nije gladan. A sama cifra i nije naročito velika, ako uzmemo u obzir da se na svaka 24 sata u državi baci bar 680 tona hrane!



Lea Radlovački

 

Kontinuitet kroz tri veka



Od osnivanja Srpskog društva Crvenog krsta 1876. godine pa do danas, ono je delovalo na teritoriji zemlje koja je u proteklih 140 godina promenila i državne oblike, imena, a i pretrpela 11 ratova. Svaka od tih kriznih situacija bilo je povod za pokretanje narodnih kuhinja. One koje i danas funkcionišu deo su programa koji od devedesetih kontinuirano radi.

Taj period je započet anonimnom donacijom jednog Beograđanina, pa su se i druge sredine uključivale u skladu sa mogućnostima, do toga da je 2000. godine program, koji je bio podržan od Međunarodnog Crvenog krsta, pokrivao najosnovnije potrebe za 100.000 korisnika, dok se u poslednjih pet godina, broj korisnika kreće okvirno oko 35.000.

Glad je svugde ista, ali ne i obroci

Rad Narodnih kuhinja finansira Ministrastvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i delom lokalne samouprave koje najčešće ne mogu da adekvatno podrže njihovo funkcionisanje.

Zbog toga se kvalitet hrane i broj korisnika u narodnim kuhinjama razlikuje od mesta do mesta, a tome doprinose i prisustvo ili češće odsustvo lokalnih donatora uz čiju pomoć se ponekad obogate obroci za najugroženije.

- Vlada RS obezbeđuje sredstva u budžetu za nabavku deset osnovnih namirnica i distribuciju do svih narodnih kuhinja, dok lokalna samouprava finansira samu pripremu i distribuciju obroka, komunalne troškove i struju, kao i namirnice koje se ne mogu skladištiti duži vremenski period i koje se ne mogu nabavljati centralnim nabavkama - objašnjava stručna saradnica za socijalnu delatnost Crvenog krsta Srbije Jelena Radojičić. - Od razvijenosti opština, odnosno lokalnih samouprava, zavisi kolika se sredstvva mogu izdvojiti za realizaciju programa i šta će se sve podrazumevati pod uslugama u okviru Programa narodnih kuhinja. Negde je to “klot” obrok sa centralno obezbeđenim namirnicama, pa je i njegova objektivna ukupna vrednost manja od sredine gde se iz loklanog budžeta za obroke nabavljaju i mlečni i mesni proizvodi...

Stoga, iako su gladni ljudi podjednako gladni bez obzira na to gde se nalazili, nemoguće je napraviti da sve Narodne kuhinje isto funkcionišu. Pritom, cena jednog obroka ne obuhvata samo cene namirnica koje se koriste za njihovu pripremu, već i utrošenu struju, vodu, pa i gorivo za vozila koja distribuiraju hranu do punktova. Dodatni troškovi se stvaraju i ukoliko Crveni krst ima svoju kuhinju u kojoj priprema hranu ili, pak, iznajmljuje prostor, ili čak ako mora da sklapa ugovor sa restoranom koji kuvanje preuzima na sebe.

- Mi smo pre dve godine pokušali od lokalne samouprave da tražimo novac za pripremu 1.500 obroka, međutim, dobili smo istu količinu sredstava koja su dovoljna za 1.100 korisnika - kaže sekretar Crvenog krsta Subotice dr Siniša Trajković. - Prema informacijama našeg Centra za socijalni rad, potrebe su veće, negde između tri i četiri hiljade korisnika. Naša kuhinja ima kapaciteta da priprema obroke za sve, ali nedostaju finansije da bi se to ispoštovalo.

Stručni saradnik subotičkog Crvenog krsta za socijalni i humanitarni rad Miodrag Varo istakao je da je lokalna samouprava u 2016. godini izdvojila 27.6 miliona dinara za rad Narodne kuhinje, što je tek polovina neophodnog novca, a u Gradskom veću za socijalna pitanja su nam rekli da će 2017. izdvojiti 31.266.000 dinara.

Zbog svega navedenog, nije moguće ni u svakoj opštini, odnosno gradu, omogućiti i program takozvane kuhinje na točkovima, u okviru kojeg se topli obroci dostavljaju na kućnu adresu starijih lica i osoba sa invaliditetom, koji ne mogu samostalno da preuzmu svoju hranu na punktovima.Ministrastvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja izdvojilo je 50,56 miliona dinara za obnovu svih 77 Narodnih kuhinja u Srbiji. Neke jedinice su do sad dobile nove potrebne instrumente za rad, dok neke i dalje čekaju na isporuku. Svugde su najpotrebniji novi kazani za kuvanje, šporeti, termosi za transport hrane, frižideri,...

L.Radlovački

Sve po međunarodnim normativima

Kuvanje hrane za Narodne kuhinje propisano je u skladu sa normativom za pripremu obroka prema nutricionističkim potrebama jednog odraslog čoveka. U nekim mestima ne bude mesa svakog dana, dok u drugim je ono obavezno, pa čak ga bude i više od obavezne količine. Kako je objasnila stručna saradnica za socijalnu delatnost Crvenog krsta Vojvodine Vera Žarković, postoji Priručnik koji propisuje odgovarajući jelovnik za sedam dana, kao i način njegove pripreme, a kojeg moraju da se pridržavaju kuvari.

 

Prvi put s migrantima na „ručavanje“

Otkako je migrantska kriza zadesila Srbiju, Beograd i Subotica su gradovi koji su prvi bili na „udaru“ i u kojima se i dalje svim snagama pomaže unesrećenim ljudima koji sa istoka hrle na zapad. Kako bi što lakše podneli nužni opstanak u našoj zemlji, neophodno im je obezbediti krov nad glavom, hranu i odeću. U toj misiji najviše se ističe Crveni krst sa svojim ljudstvom, humanim volonterima i radnicima, koji svakodnevno daju svoj maksimum kako stotine migranata ne bi bilo makar gladno.

Nedavno smo posetili Prihvatni centar u Subotici u kojem Crveni krst tog grada svakodnevno deli po tri obroka koja su dovoljna za oko 200 migranata, koliko ih tamo boravi u poslednje vreme. U datom trenutku je bilo oko 30 dece i 20 žena, a najveći procenat čine mladi muškarci. Tako smo i naišli na trinaestogodišnjeg Ramija Nazarija iz Avganistana, koji sa svojom porodicom već šest meseci pokušava da dospe na spisak koji će ga izvesti iz Srbije. Kaže, možda će se to desiti ovog ponedeljka, možda sledećeg... Njemu je „everything ok“ i iako je napolju minus, njemu je „no cold“. Počinje već da razume srpski jezik jer odlazi do Subotice sa društvom, pa čak i na kontrolu kod zubara.

Prihvatna stanica je mesto u kojem vas niko neće popreko pogledati. Gde vam se svi smeše i gde su vam svi zahvalni. To je ograđen prostor na kojem, između kontejnera za prenoćište i toalete, trčkaraju vesela i nasmejana deca. A opet je celokupni doživljaj veoma tužan!

- Ja sam u nadi da će im biti bolje. Oni sami najbolje znaju od čega beže i nadam se da će negde naći mir – kaže mladi Boris Lasak koji u stanici deli hranu svojim “istočnjačkim” vršnjacima, dodajući da nema razlike u tome da li je reč o migrantima ili lokalnom socijalno ugroženom stanovništvu. – Oni su ljudi ko ljudi, isti su kao i mi. Poštuju nas, ne prave probleme, bacaju smeće nakon obroka. Navikli smo se jedni na druge.

Tri obroka dnevno, od čega je najmanje jedan kuvan, finansira Međunarodna federacija Crvenog krsta kroz projekte, dok je Fondacija “Ana i Vlade Divac” u potpunosti opremila kuhinju namenjenu isključivo za pravljenje hrane migrantima, budući da su i jelovnici za njih drugačiji od redovnih korisnika usluge Narodne kuhinje.

- U poslednje dve godine smo uključeni u program zbrinjavanja migranata na teritoriji našeg grada, a od novembra naša Narodna kuhinja priprema obroke i za njih - kaže sekretar Crvenog krsta Subotice dr Siniša Trajković. – Pridržavamo se određenih specifičnosti u njihovoj ishrani, te smo obroke prilagodili njihovoj tradiciji i kulturi. To nam komplikuje rad, ali mi se maksimalno trudimo da ih ispoštujemo.

Da nije tako, ne bi Rami tek tako rekao da je “all good”. A ovčji paprikaš koji se delio tog dana, zamirisao je celim šatorom, dok su se najmlađi, kao u kakvoj veseloj menzi, poređali do punkta željno iščekujući svoje sledovanje. Za doručak su imali puter, med i čaj, dok su sardina i mleko bili na večernjem meniju.

Posla ima, doduše mnogo manje, i na Kelebiji gde Crveni krst svakodnevno odnosi lanč pakete. Tako da, kada se sve sabere i oduzme, naročito uz repete, nijedan migrant neće ostati gladan. Ili bez azila, kojem se najviše nadaju.

L. R.