Народна кухиња храни скоро 35.000 људи у Србији

Неколико врата даље, или неколико улаза, улица,... Исто је недеља. Али нема топлог ручка на шпорету... У комшилуку неки декица живи сам, без икога и без - хране. Промаја му вуче са свих страна, а он не може ни да оде до пијаце, на којој свакако не би могао било шта да купи.



У Србији тренутно има минимум 35.000 гладних, а који су, заправо, прави срећници што су остварили право да макар буду корисници Народне кухиње локалне организације Црвеног крста. На територији Војводине скоро десет хиљада људи сваког радног дана има најважнију обавезу - да оду с празном кантицом до најближег пункта и преузму своје следовање, односно пола литре куваног оброка и пола векне хлеба.



Неки, чак, дневно пређу и осам километара до Месне заједнице у којој их чека ручак, а за који вреди потегнути толики пут и по највећој хладноћи. Такав случај је и са Тихомиром Кошутићем (57) који живи у Новом Орахову у општини Бачка Топола, те му по блату, снегу или киши, треба и до сат и по времена да дође до свог пункта. И увек стигне први, хвали се.



- Ја сам корисник још од времена када се једном недељно делио ручак - присећа се Тихомир. Сада добија кувани оброк четири дана у недељи, од уторка до петка јер то је радно време њихове Народне кухиње, што му је сасвим довољно, како каже. - Када кухиња не ради уопште, од априла до новембра, онда сам себи понешто спремам. Успевам некако да се снађем.



Слично се „некако сналази” и његова сусељанка Силвија Јухас, супруга и мајка четворо деце. Иако добија социјалну помоћ, она није довољна да се прехране, јер супруг оно што заради, то и попије. Када Народна кухиња не ради, једу маргарин и хлеб или траже помоћ у локалној Месној заједници, која је увек на располагању свим социјално угроженим мештанима, како нас је и уверила председница Извршног одбора те МЗ Хајналка Шипош.



О ажурности Црвеног крста Бачка Топола говоре и председник Јосип Коштемба и секретар Тибор Лештар, наводећи да дневно пређу око 300 километара како би дистрибуирали храну на 16 пунктова и у неколико основних школа, али и у општину Мали Иђош, јер та локална самоуправа нема своју кухињу за припрему хране.



У зависности од тога у ком се граду или општини налазите, дочекује вас различита прича о раду Народне кухиње. У једној од најмањих кухиња, као на пример у Сремским Карловцима где се на једном месту дневно храни око 200 људи, припрема ручка почиње у 7 ујутру, док у највећој војвођанској Народној кухињи која се налази у Суботици, где се прехрањује 1.100 особа на 30 локација, кувари су на свом месту колико у 5 сати. Бачка Топола, иако има 16 пунктова, са кувањем почиње још раније - некад одмах након поноћи, а некад „тек” око 3-4 сата.



- Можда рано устајемо, али се добро организујемо, сви се укључимо у рад и снађемо се - каже главна куварица у суботичкој Народној кухињи Драгана Адамовић. - Оно што је најбитније у свему овоме, јесте добар осећај који имамо када знамо да смо ту за оне којима је овај оброк много потребан.

Према речима секретарке Црвеног крста Војводине Лидије Риц Рихтер, постојање Народне кухиње је један од директног програма ублажавања сиромаштва, односно најхуманији пројекат који постоји. Међу корисницима су, свакако, најосетљивији најмлађи и најстарији, који имају најизраженије потребе. Тако је скоро 3.500 малолетника и дупло мање особа старијих од 65 година.



Ако све саберемо, на нивоу Војводине се дневно подели скоро десет тона хране, односно око 35 тона за целу Србију, а бар још два пута толико је неопходно како би баш сваки Војвођанин могао да каже да није гладан. А сама цифра и није нарочито велика, ако узмемо у обзир да се на свака 24 сата у држави баци бар 680 тона хране!



Леа Радловачки

 

Континуитет кроз три века



Од оснивања Српског друштва Црвеног крста 1876. године па до данас, оно је деловало на територији земље која је у протеклих 140 година променила и државне облике, имена, а и претрпела 11 ратова. Свака од тих кризних ситуација било је повод за покретање народних кухиња. Оне које и данас функционишу део су програма који од деведесетих континуирано ради.

Тај период је започет анонимном донацијом једног Београђанина, па су се и друге средине укључивале у складу са могућностима, до тога да је 2000. године програм, који је био подржан од Међународног Црвеног крста, покривао најосновније потребе за 100.000 корисника, док се у последњих пет година, број корисника креће оквирно око 35.000.

Глад је свугде иста, али не и оброци

Рад Народних кухиња финансира Министраство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и делом локалне самоуправе које најчешће не могу да адекватно подрже њихово функционисање.

Због тога се квалитет хране и број корисника у народним кухињама разликује од места до места, а томе доприносе и присуство или чешће одсуство локалних донатора уз чију помоћ се понекад обогате оброци за најугроженије.

- Влада РС обезбеђује средства у буџету за набавку десет основних намирница и дистрибуцију до свих народних кухиња, док локална самоуправа финансира саму припрему и дистрибуцију оброка, комуналне трошкове и струју, као и намирнице које се не могу складиштити дужи временски период и које се не могу набављати централним набавкама - објашњава стручна сарадница за социјалну делатност Црвеног крста Србије Јелена Радојичић. - Од развијености општина, односно локалних самоуправа, зависи колика се средствва могу издвојити за реализацију програма и шта ће се све подразумевати под услугама у оквиру Програма народних кухиња. Негде је то “клот” оброк са централно обезбеђеним намирницама, па је и његова објективна укупна вредност мања од средине где се из локланог буџета за оброке набављају и млечни и месни производи...

Стога, иако су гладни људи подједнако гладни без обзира на то где се налазили, немогуће је направити да све Народне кухиње исто функционишу. Притом, цена једног оброка не обухвата само цене намирница које се користе за њихову припрему, већ и утрошену струју, воду, па и гориво за возила која дистрибуирају храну до пунктова. Додатни трошкови се стварају и уколико Црвени крст има своју кухињу у којој припрема храну или, пак, изнајмљује простор, или чак ако мора да склапа уговор са рестораном који кување преузима на себе.

- Ми смо пре две године покушали од локалне самоуправе да тражимо новац за припрему 1.500 оброка, међутим, добили смо исту количину средстава која су довољна за 1.100 корисника - каже секретар Црвеног крста Суботице др Синиша Трајковић. - Према информацијама нашег Центра за социјални рад, потребе су веће, негде између три и четири хиљаде корисника. Наша кухиња има капацитета да припрема оброке за све, али недостају финансије да би се то испоштовало.

Стручни сарадник суботичког Црвеног крста за социјални и хуманитарни рад Миодраг Варо истакао је да је локална самоуправа у 2016. години издвојила 27.6 милиона динара за рад Народне кухиње, што је тек половина неопходног новца, а у Градском већу за социјална питања су нам рекли да ће 2017. издвојити 31.266.000 динара.

Због свега наведеног, није могуће ни у свакој општини, односно граду, омогућити и програм такозване кухиње на точковима, у оквиру којег се топли оброци достављају на кућну адресу старијих лица и особа са инвалидитетом, који не могу самостално да преузму своју храну на пунктовима.Министраство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања издвојило је 50,56 милиона динара за обнову свих 77 Народних кухиња у Србији. Неке јединице су до сад добиле нове потребне инструменте за рад, док неке и даље чекају на испоруку. Свугде су најпотребнији нови казани за кување, шпорети, термоси за транспорт хране, фрижидери,...

Л.Радловачки

Све по међународним нормативима

Кување хране за Народне кухиње прописано је у складу са нормативом за припрему оброка према нутриционистичким потребама једног одраслог човека. У неким местима не буде меса сваког дана, док у другим је оно обавезно, па чак га буде и више од обавезне количине. Како је објаснила стручна сарадница за социјалну делатност Црвеног крста Војводине Вера Жарковић, постоји Приручник који прописује одговарајући јеловник за седам дана, као и начин његове припреме, а којег морају да се придржавају кувари.

 

Први пут с мигрантима на „ручавање“

Откако је мигрантска криза задесила Србију, Београд и Суботица су градови који су први били на „удару“ и у којима се и даље свим снагама помаже унесрећеним људима који са истока хрле на запад. Како би што лакше поднели нужни опстанак у нашој земљи, неопходно им је обезбедити кров над главом, храну и одећу. У тој мисији највише се истиче Црвени крст са својим људством, хуманим волонтерима и радницима, који свакодневно дају свој максимум како стотине миграната не би било макар гладно.

Недавно смо посетили Прихватни центар у Суботици у којем Црвени крст тог града свакодневно дели по три оброка која су довољна за око 200 миграната, колико их тамо борави у последње време. У датом тренутку је било око 30 деце и 20 жена, а највећи проценат чине млади мушкарци. Тако смо и наишли на тринаестогодишњег Рамија Назарија из Авганистана, који са својом породицом већ шест месеци покушава да доспе на списак који ће га извести из Србије. Каже, можда ће се то десити овог понедељка, можда следећег... Њему је „everything ок“ и иако је напољу минус, њему је „но цолд“. Почиње већ да разуме српски језик јер одлази до Суботице са друштвом, па чак и на контролу код зубара.

Прихватна станица је место у којем вас нико неће попреко погледати. Где вам се сви смеше и где су вам сви захвални. То је ограђен простор на којем, између контејнера за преноћиште и тоалете, трчкарају весела и насмејана деца. А опет је целокупни доживљај веома тужан!

- Ја сам у нади да ће им бити боље. Они сами најбоље знају од чега беже и надам се да ће негде наћи мир – каже млади Борис Ласак који у станици дели храну својим “источњачким” вршњацима, додајући да нема разлике у томе да ли је реч о мигрантима или локалном социјално угроженом становништву. – Они су људи ко људи, исти су као и ми. Поштују нас, не праве проблеме, бацају смеће након оброка. Навикли смо се једни на друге.

Три оброка дневно, од чега је најмање један куван, финансира Међународна федерација Црвеног крста кроз пројекте, док је Фондација “Ана и Владе Дивац” у потпуности опремила кухињу намењену искључиво за прављење хране мигрантима, будући да су и јеловници за њих другачији од редовних корисника услуге Народне кухиње.

- У последње две године смо укључени у програм збрињавања миграната на територији нашег града, а од новембра наша Народна кухиња припрема оброке и за њих - каже секретар Црвеног крста Суботице др Синиша Трајковић. – Придржавамо се одређених специфичности у њиховој исхрани, те смо оброке прилагодили њиховој традицији и култури. То нам компликује рад, али ми се максимално трудимо да их испоштујемо.

Да није тако, не би Рами тек тако рекао да је “all good”. А овчји паприкаш који се делио тог дана, замирисао је целим шатором, док су се најмлађи, као у каквој веселој мензи, поређали до пункта жељно ишчекујући своје следовање. За доручак су имали путер, мед и чај, док су сардина и млеко били на вечерњем менију.

Посла има, додуше много мање, и на Келебији где Црвени крст свакодневно односи ланч пакете. Тако да, када се све сабере и одузме, нарочито уз репете, ниједан мигрант неће остати гладан. Или без азила, којем се највише надају.

Л. Р.