NAKON RAZVODA, MAHOM ISPAŠTAJU OČEVI S vikendom ne dolazi sreća; Kako do ravnopravnog roditeljstva?

U pozadini razloga za neviđanje dece uglavnom je manipulacija jedne ili obe strane, a najvažniji segment jeste njihovo nerazdvajanje partnerskog i roditeljskog odnosa, napominje mr Dejan Pavlović, predsednik novosadskog Udruženja očeva, koje je zagazilo u jedanaestu godinu postojanja, a od lane je, kroz novi statut, poznato pod imenom Centar ravnopravnog roditeljstva.

– Kad uđemo u razvod, svi imamo potrebu da se razračunamo s partnerom/partnerkom, međutim, postoje ljudi koji su stvarno vredni pažnje i gledaju isključivo interes deteta, a nisu prepoznati u sistemu socijalno-pravne zaštite dece – kaže Pavlović. – Doskoro nismo vodili evidenciju, ali je, prema brojevima telefona koje smo memorisali, naša pretpostavka da nam se javilo preko 2.000 ljudi sa isto toliko različitih priča, koje u sebi sadrže samo jednu temu, a to je neviđanje dece, i to od četiri meseca do preko 30 godina. Pored roditelja, javljaju nam se i najbliži srodnici: sve češće tetke, poneki stric i ujak, a najviše bake i deke koji su izgubili kontakt sa svojim unucima, a u nekom momentu, kroz naše pojavljivanje u medijima, pomisle kako mogu nešto da urade, što je dobro jer nisu potpuno izgubili nadu.

Izbegavanja plaćanja alimentacije ima s obe strane

Izbegavanja plaćanja alimentacije ima s obe strane, kaže Dejan Pavlović.

– U Subotici 2013. godine, broj osuda za to je bio 95 muškaraca prema pet žena, ali to odražava tadašnji odnos u dodeljivanju roditeljskog prava. Predrasuda koja vlada kod nas jeste da žena ne treba da odgovara, te je česta zloupotreba empatije – napominje.

S vikendom ne dolazi sreća, mahom očeva, kako se može iščitati iz nekih medijskih naslova, već pre užasna napetost i grč u stomaku pri pomisli da će se ubrzo završiti to kratko, zakonom određeno vreme provedeno s detetom, dodaje napominjući da postoje roditelji koji pristaju na bilo kakav sporazum, pod parolom „daj šta daš”, znajući da ništa drugo neće uspeti.

– Prema istraživanjima, od osam do deset odsto jednog, a možda i oba roditelja nije podobno za prisustvo u dečjem životu iz određenih razloga, da li su to bolesti zavisnosti, nasilje ili drugi socijalni i psihopatološki poremećaji. Među podobnima, čak u 82 odsto slučajeva u Srbiji dodeljuje se samostalno vršenje roditeljskog prava. Primećuje se, ipak, značajan napredak. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, 2021. godine zajedničko vršenje roditeljskog prava određeno je u 18 odsto slučajeva, dok ih je deceniju ranije bilo tek četiri odsto, što znači da se u Srbiji budi svest, pre svega očeva i majki, a onda i sistema socijalno-pravne zaštite, da je najbolje rešenje za dete, navedeno u Pekinškoj konvenciji, obostrano učešće u njegovom životu. U aprilu ove godine održali smo drugu međunarodnu konferenciju, na kojoj su stručnjaci iz Amerike, dela Evrope i regiona, od psihologa, sociologa, psihijatara, preko socijalnih radnika, ombudsmana, do profesora porodičnog prava, dokazali kroz izlaganja da je ravnopravno roditeljstvo zasad najbolji mogući model, koji je, tamo gde je primenjen, pokazao smanjenje, pre svega, nasilja prema deci, a potom mogućnost kvalitetnijeg odrastanja.

Naš zakon, objašnjava Pavlović, osim po tužbi, predviđa još dve vrste razvoda: sporazumni sa samostalnim ili pak zajedničkim vršenjem roditeljskog prava, s tim da potonji u sebi sadrži stavku da obe strane moraju imati dogovor kako bi ga uspostavili. Međutim, to uopšte nije u interesu deteta, smatra, a s druge strane nije nemoguće da se taj dogovor naknadno postigne, dok svetska istraživanja dokazuju da, bez moći, sukob popušta.

– Evropski, pa i svetski zakoni koji podrazumevaju učešće oba roditelja, te je uvedeno i dvojno prebivalište za decu, ne traže obostranu saglasnost, nego procenjuju da li oni spadaju u onih osam do deset odsto nepodobnih. Ako je roditelj podoban, utvrđuje se još samo da li ima kapacitet za dogovaranje. Ako ga ima, na sistemu je da ga podstakne i da ga praktično uvede u njihovo roditeljstvo. Šta smo uradili dodelom samostalnog vršenja roditeljskog prava? U konfliktu, osoba sa tim pravom ima moć, a ta moć se skoro uvek zloupotrebljava. Najčešća rečenica koju će bivši partner čuti od nje jeste: „Nećeš ti odlučivati, nećeš ti voditi dete nekud, učestvovati u tome i tome…” Po definiciji, zloupotreba moći predstavlja nasilje, koje i kad nije usmereno na dete, ali mu ono prisustvuje, ostavlja posledice. Zato koncept koji mi predstavljamo i koji je u svetu prihvaćen jeste da ne treba da dodeljujemo moć nego da podelimo odgovornost, i to u svemu. Ali stvar nije u odnosu 50:50, budući da nije izvodljiv, jer neko, možda, nema uslove da dete spava kod njega, nešto ne stigne, razboli se i slično, ali opet ne sme biti manji od 35 odsto – kaže Pavlović.

U vrzinom kolu isterivanja pravde, dodaje sagovornik, sudije neretko iznova vraćaju predmet Centru za socijalni rad, iako kao organ starateljstva, prema zakonu, ne određuje ko će vršiti roditeljsko pravo, nego samo procenjuje roditeljske kompetencije.

– Prvi slučaj u Srbiji za koji znamo jeste da je, prošle godine, roditelj označen kao manje podoban kada je sudu predočeno kako on ne pristaje da bivši bračni partner učestvuje u životu deteta, pa je presuđeno da strana koja želi zajedničko starateljstvo dobije samostalno vršenje roditeljskog prava. Šta se desilo posle toga? Druga strana, svesna toga za šta se opredelila, odlučuje da dete pođednako ima oba roditelja. Naravno da su moguće i zloupotrebe, ali su one nama koji se bavimo ovim vrlo vidljive, pa možemo da ih preveniramo ili rešavamo – dodaje.

Predlog Centra je da se isključi strana koja, nakon takve odluke, ne pristaje na podelu odgovornosti, kao i da se, umesto toga, odredi „debelo” mesečno izdržavanje.        

S. Milačić