Najbolji evropski udžbenik delo našeg autora Jovana Gligorijevića
U nadmetanju preko 50 izdavača iz 34 zemlje na Međunarodnom sajmu knjiga u Frankfurtu, nagrada „Najbolji evropski udžbenik” u najmlađoj starosnoj kategoriji pripala je Likovnoj kulturi za prvi razred osnovne škole IK „Freska”.
O zlatnom priznanju, kreativnom procesu i mestu likovne kulture u školstvu govorio je za „Dnevnik” njen autor Jovan Gligorijević.
Kakvu ste viziju imali kada ste kreirali nagrađeni udžbenik i da li ste zadovoljni rezultatom?
Pisanje prve verzije, prave „školske”, bilo je mučno, a moj otac Ljuba, istoričar umetnosti, pitao me je da li sam normalan kad tako pišem za prvake. Taj rukopis sam bacio i pokušao da napravim nešto potpuno drugačije. Smisleno, pomalo blesavo i toplo. Želeo sam da što više dobije atmosferu „Zabavnika” ili knjižica koje su pravili Radović i Petričić kad sam ja bio mali. Stoga je obraćanje čitaocu u prvom licu, krajnje neformalnim govorom. Strahovao sam da zbog toga neće proći ni kod urednice ni kod ministarstva, ali ispostavilo se da su ga svi, pa i ove međunarodne komisije, prihvatili. Veoma sam zadovoljan kako je sve ispalo, a priznanje koje smo dobili u Frankfurtu dodatno prija.
Na šta će deca naići kada otvore njegove korice?
Ima dosta maštanja, vickastih komentara i ilustracija, malo misterije, nešto tehničkih i bezbednosnih uputstava i više ukazivanja nego podučavanja.
Kako ste birali reprodukcije umetničkih dela za sedmogodišnjake?
Najviše ima fotografija iz svakodnevnog života koje jasno ilustruju pojmove predviđene planom i programom. Na većini njih su prikazana deca istog uzrasta ili predmeti i situacije bliske deci. Pored fotografija, pojmove ilustruju i odgovarajuće reprodukcije umetničkih dela. To su mahom dela moderne umetnosti, sa načinima izrade, temama i stilovima prilagođenim uzrastu, a uz to svaka od njih u sebi sadrži neku vrstu likovnog ohrabrenja ili poziva na eksperiment. Od najpoznatijih umetnika tu su Matis, Miro, Pikaso, Kandinski, Dibife, Dejvid Hokni, Karel Apel, Van Gog… ali i manje poznati autori čija dela odgovaraju uslovima. Od umetnika s naših prostora tu su Lazar Stanojević sa jednom trakom stripa i Sejo Čizmić s izuzetno šarmantnim redimejd objektom.
Šta se sve nalazi u kutiji za dodatni rad?
Kartice na kojima su ispisani nalozi za zadatke. Poleđina svake od njih je samolepljivi deo reprodukcije umetničkog dela. Nakon što uradi četiri zadatka iz jedne grupe i pozadine kartica zalepi na za to predviđenu podlogu, učenik dobija kao uspomenu reprodukciju A-4 formata. Ovo je, koliko znam, originalno rešenje i jedini takav komplet na svetu. Pored toga, tu su papiri različitih formata, debljina, kvaliteta i vrsta, zatim kartoni raznih oblika koji se mogu uklapati jedan u drugi, salvete, slamčice za sok, čačkalice, zapušači od plute, papiri na kojima treba nešto docrtati ili doslikati i razni drugi materijali potrebni za realizaciju zadataka sa kartica.
Da li se time, osim kreativnosti, razvija i fina motorika, koja, čini se, nedostaje današnjoj deci?
Sami zadaci podrazumevaju razne tehnike: crtanje, slikanje, vajanje, razlivanje, spajanje, opcrtavanje, pantomimu, igru svetlom i drugo. Naravno, razvoj motorike je jedan od predviđenih ishoda u većini zadataka. Ipak, izbegavao sam da previše insistiram na finoj motorici smatrajući da se njoj mnogo pažnje poklanja u nastavi svih drugih predmeta i da je sloboda pokreta važniji uslov za razvoj likovnog izraza. Jesu li današnji prvaci trapaviji nego nekadašnji, rekao bih da ne znam. Pretpostavljam da se neprestano korišćenje elektronskih spravica i zurenje u televizor sigurno moraju odraziti na fizičku spretnost većine dece. Ali nije fer kriviti samo tehnologiju. Mnogi roditelji ambiciozno šalju decu na sportske aktivnosti, očekujući vrhunske rezultate, a retko kome pada na pamet da u dnevnu rutinu uvede osnovne vežbe oblikovanja ili jednostavne motoričke vežbe. Mnoga deca su i prezaštićena. Imam utisak više nego ranije. Pre neki dan sam u parku čuo jednu majku koja je, strahujući da joj se dete ne povredi, vrisnula: ,,Ne trči!” Takva reakcija je ranije bila nezamisliva.
Dopala mi se vaša definicija likovne kulture: da je ona predmet za izučavanje slobode, da svaka greška može biti pretvorena u kvalitet, a svaka slučajnost u uzbudljivo iznenađenje. Koliko je ovaj predmet važan u školi i da li imate utisak da je marginalizovan?
Svi ostali predmeti su, opravdano, zatrpani ograničenjima, pravilima i definicijama koje su nepromenljive. Likovno je jedina oblast u kojoj se sve može okrenuti naopačke, baš kao i većina situacija u životu. Više nego bilo koja oblast utiče na razvoj kritičkog i divergentnog mišljenja. Razvija poetsku stranu ličnosti. Nažalost, likovna kultura je često žrtva fonda časova, količine gradiva iz drugih predmeta i nametnutog mišljenja da od završnog ispita na kraju osmog razreda život zavisi. U okviru tog ispita, likovne kulture nema, kao što je nema ni u većini srednjih škola. Namerno ili ne, ona jeste marginalizovana u celom društvu. Pre skoro sto godina Branislav Nušić osnovao je Udruženje prijatelja umetnosti ,,Cvijeta Zuzorić”, s ciljem ,,da širi interes za umetnost i stvara uslove za njen napredak i razvitak u našem narodu”, a članovi su bili najugledniji pripadnici društva. I danas bi nam dobro došao jedan Nušić.
S. Milačić
