Mitovi o natprosečno inteligentnoj deci: Darovitost – blagodet ili breme
Do treće godine nije progovorio, po ceo dan je pravio kule od karata; nije voleo društvo, oduševljen je bio kompasom koji je dobio kad je imao pet godina; smatrali su ga autističnim jer ga nije zanimalo školsko gradivo; pristao je da svira violinu; nije poštovao autoritet, pravila i naredbe; sa devet godina počeo je da se interesuje za matematiku, latinski i fiziku; napustio je gimnaziju i tek iz drugog pokušaja primljen je u Politehničku školu – ovako je izgledao razvojni put nobelovca Alberta Ajnštajna.
Da li je darovitost ključ uspeha, te kako su mali genijalci prihvaćeni u školi, grupi, odnosno sistemu, pokušala je da odgovori učiteljica Ljiljana Lazarević u onlajn razgovoru sa koordinatorkom Mensinog Odseka za rad sa decom Tanjom Olear Gojić. Ljiljana je predstavljena kao jedan od Najboljih edukatora Srbije i nacionalni predstavnik Yidan Prize-a, svetskog takmičenja finalista u 2021, te kao realizator programa „Tvoje znanje menja sve”, nagrađenog „Zvezdom Beograda”. Jedna je od ekspertkinja koje su učestvovale u nacionalnom pilot-projektu „Osnaživanje nastavnika i stručnih saradnika za rad sa darovitim učenicima”, u okviru čega je sprovedeno i istraživanje.
– Pod pojmom darovitost opisuju se deca sa tri karakteristike: prerani razvoj tj. brži napredak od prosečne dece, insistiranje da rade po svome, što ne podrazumeva nevaspitanje već različite puteve učenja, samostalnost i samopouzdanje, i na kraju žar za savladavanjem, koji se ogleda u visokoj motivaciji, pa čak i opsesivnom interesu za određenu stvar – objašnjava Ljiljana Lazarević.
Kako dodaje, smatra se da planeta broji dva procenta darovite dece, ali ih usled neadekvatne stimulativne sredine, neprilagođene nastave i programa po završetku škole ostane 0,3 odsto: na 1.000 mališana to je 20 izvanrednih, od kojih se, kad odrastu, za troje može reći da su im kapaciteti i učinkovitost izbalansirani. Osobe sa visokim IQ-om – a to se odnosi na sva godišta – često dugo nisu svesne svoje natprosečnosti, a velik problem je i nedostatak vaspitača, profesora odnosno stručnih saradnika obučenih da ih prepoznaju: u inicijalnom obrazovanju – na fakultetima – tek poslednjih pet-šest godina primetan je trend uvođenja premeta koji se bave edukacijom u ovoj oblasti, dodaje Lazarevićeva.
– Nema dovoljno ni akreditovanih stručnih seminara, pa se sami snalazimo za izvore, resurse, saznanja, da li su to naučne konferencije ili stručna literatura iz inostranstva – napominje, pozivajući se na nacionalno istraživanje, gde je na pitanje da li su tokom studija stekli znanja o identifikaciji darovitih učenika, „ne” reklo 71,2% nastavnika i 69,6% stručnih saradnika.
Da u svom odeljenju ima bar jednog izuzetnog đaka, u proseku smatra polovina anketiranih nastavnika, a u školi 73,9 odsto stručnih saradnika.
Međutim, čak 95,2% nastavnika i 82,6% stručnih saradnika priznaje da nikad nisu učestvovali u izradi individualnog obrazovnog programa za decu sa izuzetnim sposobnostima (IOP 3). Među predavačima samo 13,9% smatra da ima dovoljno iskustva za rad sa darovitima, ali 97,1% tvrdi da se nijedan učenik nije školovao ubrzano u njihovom odeljenju. Kako kaže Lazarevićeva, preovlađujuć a pogrešan stav jeste da je IOP 3 neobavezan jer se deca sama mogu izboriti za sopstveni uspeh.
– Iako ističem da sam protiv elitizma, za darovitu decu, kao i za bilo koju manjinsku grupu, potrebna je individualizacija nastave, a to se često ne stiže u odeljenjima sa preko 30 učenika, gde bar petoro zahteva neki vid dodatne podrške, plus papirologija i odliv energije na vaspitna pitanja – dodaje. – Predrasuda je da oni mogu sve sami, da postižu odlične rezultate tokom školovanja, te postaju istaknuti ljudi. Naprotiv, imaju iste krize odrastanja i potrebno im je vođstvo kao bilo kom detetu. Nije IOP 3 za akademska postignuća, tj. za dobre ocene i uspehe na formalnim takmičenjima. Za to postoje sekcije.
Tzv. podbacivače čini do 30% darovitih učenika koji ostanu neuspešni, neafirmisani. Kako napominje Lazarevićeva, darovitost i kriminal su neretko u sprezi. Osobe sa visokim ILJ-om često su „mozak” ekipe, kojem je u krvi da krši nametnuta pravila. Kako brzo uočavaju nekompetentnost nastavnika i roditelja, rano počinju da sumnjaju u autoritete, da pomeraju granice.
– Imaju problem sa nemanjem logike. Ne vide smisao u ponavljanju jedne te iste stvari, pa se vrpolje, dosadno im je da učestvuju u redovnim aktivnostima. Samopouzdanje, koje zavisi i od toga kako smo prihvaćeni u grupi, često im je srozano. Zabluda je da su popularni. Usamljeniji su nego druga deca jer ne mogu da podele svoja interesovanja, pošto ne funkcionišu sa prosečnim i ispodprosečnim intelektom, pa ostaju neprilagođeni. Već u vrtićkom dobu sami iniciraju neke teme, postavljajući filozofska pitanja. Često su dosadni i naporni drugima, koji ih odbacuju jer se pored njih osećaju inferiorno – kaže ona.
Predrasuda je takođe da programi za obrazovanje darovitih zahtevaju obilje resursa, napominje Ljiljana Lazarević, dodajući kako bi bilo najlakše osnovati klubove za podršku vaspitnim institucijama i roditeljima, koji bi se bavili savetodavnim radom. Oni bi bili centri za testiranja, izradu materijala za IOP 3, te organizaciju radionica kako bi se neposredno radilo sa darovitim učenicima. Nije neophodno ni da nastavnik bude darovit kako bi radio sa takvim učenicima, mada bi ih verovatno lakše prepoznao. Dovoljno je da bude topao, da ima razumevanje, osećaj za humor i dobre ideje, zaključuje.
Slađana Milačić