Miloš Stojanović: Nemaština te gura, a strpljenje spasava

Odlučivši se da krene boljom stazom, došao je do toga da je uspešno završio osnovno i srednje obrazovanje, a potom i dobio stipendiju u okviru programa socijalne zaštite na privatnom univerzitetu „Braća Karić”. Miloš je danas diplomirani ekonomista i odnedavno koordinator za romska pitanja u opštini Bela Crkva.

- To što sam bio u Domu je pozitivno uticalo na mene jer se dete vaspitava dok je malo, a meni je bilo sve okej - počinje svoju priču naš ovonedeljni sagovornik. - Kad sam otišao u Dom bilo mi je kao u raju, bukvalno. Nega, briga, vaspitanje, školovanje, sve živo, sve što nisam imao kod roditelja, oni su mi to nadomestili u svakom pogledu.

Jesi li nailazio nekad na predrasude zbog svega?

- Nikad. Gde god da sam išao na rođendane u osnovnoj školi, uvek su svi želeli da me usvoje jer sam bio dete za primer. Usta moja hvalite me... Ne volim sebe da hvalim, ali je tako sve ispalo. U Domu imaš samo jednu lestvicu da izabereš, između dobrog i lošeg. Nema ništa između. Ja sam izabrao tu bolju. Nisam nailazio na predrasude u vrtiću i osnovnoj školi, a u srednjoj jesam, jer sam tamo išao sa decom iz cele okoline, drugih opština, a oni ništa nisu znali o meni. Samo sam jednom imao komentar: „E, ti si domac!”, gde je meni pala klapna, gotovo, verbalni sukob i to je to. Ništa specijalno nije bilo, čak mi je i ovo zanemarujuće.

Nedavno si postao koordinator za romska pitanja u opštini Bela Crkva.

- To je bilo igrom slučaja. Ne libim se nikakvog posla, samo da je častan i pošten, to mi je jako bitno. Letos sam radio tri posla da bih zadovoljio neke svoje osnovne potrebe. Radio sam kao konobar, molerisao sa bratom i tako... Uopšte mi nije problem da radim, bitno je da samo kane neki dinar za osnovne potrebe.

Koji su ti sad planovi, s obzirom na novu funkciju?

- Prvo što mi je jako bitno od samog početka, to je da obezbedimo stipendije deci romske nacionalne manjine. I ja sam bio korisnik tih stipendija, koje su mi značile tokom školovanja, bez obzira na džeparac koji sam dobijao u Domu, a koji je bio mali.

Hoćeš li se posvetiti još nečemu?

- Hoću, da. Posvetiću se obrazovanju romske dece u Beloj Crkvi. Njihovi roditelji ovde nisu školovani i to zanemaruju i kod svoje dece, smatraju da nije bitno, a jeste, jako. I tek sad vide, kad dođu da me pitaju za posao ili na savetodavni razgovor, kad ih pitam koju stručnu spremu imaju, kažu mi da imaju samo četiri razreda osnovne škole. A, s tom stručnom spremom ne zadovoljavaju uslove ni za jedan konkurs, jer je osam razreda minimum i za posao spremačice. Ja sam imao pomoć 20 godina, u smislu socijalne zaštite, i meni je sad van pameti da nekome ne pomognem. Meni je bilo puno srce kad su mi javili iz Pokrajine da su obezbedili 47 stipendija za našu opštinu.

Po tvojoj proceni, da li je potrebno više?

- Gleda se po uspehu u školi, porodičnom stanju, takav je konkurs. Mi smo pokušali da izvučemo još, ali ne vredi.

Primećuješ li neke promene u oblasti obrazovanja među Romima u Beloj Crkvi? Da li je sve više školovane dece?

- Da, da. Jako mnogo romske dece je diskriminisano, šikaniraju ih. Ali, to je sve zasnovano na predrasudama.

Kakva je generalno atmosfera u tvojoj opštini, koliko su meštani prijateljski nastrojeni prema Romima?

- To je kao i u svakom gradu, uvek ima neki problem, ali je uvek i rešiv. Bela Crkva je samo po sebi malo i turističko mesto, pa je i ružno da se čuje nešto loše.

Šta je goreći problem Roma kod vas?

- Zapošljavanje. Imamo baš visoku stopu nezaposlenosti, možda čak i oko 70 odsto. To su najčešće mlade majke, žene, koje su se ranije udale, imaju po dvoje-troje dece i, bez obzira na to što primaju socijalnu pomoć i dečji dodatak, imaju potrebu da rade, da zarade i da se skinu sa socijalne pomoći i da im krene staž.

Sad kad si to spomenuo, koji su najveći stereotipi koji se vezuju prevashodno za mlade Rome?

- Najveći stereotip je - imaš 15 godina i još se nisi udala?! To je ono iz starih vremena, ali sad, veruj mi, u ovom vremenu, svet se skroz okrenuo i drugačije se razmišlja. Mladi Romi i Romkinje nemaju takav stav. Što bi se udale i oženili, kad mogu dalje da se školuju, da rade, stvaraju nešto za sebe i uspeju... Želja za uspehom je velika, kao i ja što sam je imao. Nemaština ih tera, potreba da nadoknade ono što nisu imali u detinjstvu.

To je veliki motiv... Šta je tebe, eto, motivisalo da guraš, istraješ i uspeš?

- S obzirom na to da imam još četiri brata i jednu sestru, motivisala me je sama ta pomisao da sam odrastao gde jesam i da sam došao u socijalnu zaštitu, da sam uspeo svojim zalaganjem i zalaganjem vaspitača. Ne bih uspeo da sam ostao kod roditelja. A cilj mi je bio da se baš obrazujem. Uvek mi je glavno u glavi, a to me je i vodilo - strpljen, spašen. Iako sam nailazio na probleme, razmišljao sam - ko zna zašto je to dobro, idemo dalje. Koliko god da sam padao, motivacija i samopouzdanje su me terali da nastavim dalje, nisam klonuo duhom i odustajao od svojih ciljeva.

Koji su ti dalji planovi?

- Nikad se ne zna koja oluja će da me otera odavde, mada teško...

Možda te neka i zadrži tu gde si...

- Zadržaće me u svakom smislu. Veruj mi, imam jako veliku želju da pomognem i starijima i mladima, uopšte svojoj populaciji, jer sam prošao taj neki sistem gde je uspeh vrednovan, a ujedno te gura nemaština. Baš imam potrebu da pomognem svojima. Evo, naježio sam se...

Lea Radlovački