Milan Srdić posle saobraćajne nezgode život posvetio bezbednosti u saobraćaju

Nekadašnji fudbalski golman je 2008, kada je bio treći razred srednje škole, vozeći motor doživeo težak udes. Do tada, aktivno je trenirao fudbal, a nakon ovog prelomnog događaja u njegovom životu godinu i po dana bio je prikovan za krevet.

- U bolničkoj postelji sam prelomio da idem dalje i da sve što je do tada bilo zgužvam kao papir i bacim. Oduvek sam se borio i taj sportski duh prati me čitav život. Razmišljao sam šta mogu da učinim kako bih prilagodio život novoj situaciji i šta mogu da popravim oko sebe. Dok sam bio u bolnici, nisam odustajao od vežbanja jer sam tokom oporavka koristio tegove, a trapez iznad kreveta za zgibove - priča Milan.

Kaže da se trudio da sve nauči sam, od korišćenja kolica do vožnje automobila i savladavanja prepreka sa kojima se ljudi sa invaliditetom suočavaju.

- Naučio sam da vozim kola i odlazio sam u banje u Srbiji. Tokom putovanja uočio sam da se vozači ponašaju nekorektno. Istovremeno, u saobraćajnoj nesreći u kojoj sam učestvovao nisam bio kriv, ali nisam imao kacigu. Tokom uviđaja bilo je niz nepravilnosti i sve to je uticalo na moju odluku da upišem master iz bezbednosti u saobraćaju na Fakultetu tehničkih nauka - kaže Srdić.

Koordinator  je projekta „Još uvek vozim” pri savezu paraplegičara i kvadriplegičara Srbije u okviru koga ljudi s invaliditetom, žrtve saobraćajnih nesreća, drže predavanja srednjoškolcima. Milan kaže da ovakva predavanja imaju izuzetno dobar efekat.

Na Sajmu „Jednaki” 2019. godine osvojio je prvo mesto u kategoriji jednaki u inovativno inkluzivnom programu i to baš  za predavanje mladima o bezbednosti u saobraćaju.

- Cilj predavanja je da utičemo na svest mladih kako sutra ne bi bilo više teško povređenih i poginulih na putevima. Učenici to dobro prihvataju i pažljivo slušaju naše životne ispovesti. Ukazujemo im na sve opasnosti koje nedolično ponašanje i nebezbedna vožnja mogu izazvati u saobraćaju - kaže Srdić

Kako ga sportski duh ne napušta, vredno je trenirao da bi ušao u Paraolimpijsku atletsku reprezentaciju Srbije. U tome je i uspeo 2017. godine, kada je osvojio treće mesto na državnom prvenstvu Srbije u atletici za osobe sa invaliditetom i time sebi obezbedio mesto u reprezentaciji. Tada je dobio posao u struci, pa je napustio reprezentaciju, ali ne i rekreativne treninge koji mu kako kaže pomažu da bude u formi i da se oseća odlično. Danas redovono trenira u teretani  i uporedo trenira košarku u kolicima u KKK Vojvodina. 

-Rukovodilac sam logistike transporta u kompaniji Eso Tron koja mi je dala tu mogućnost da radim, da se edukujem da ulažem u sebe i da oni ulažu u mene i da se osećam korisno. Reprezentaciju sam napustio, jer nisam mogao da uskladim posao i trening. Velika odluka na meni je bila i na kraju sam prelomio – kaže naš sagovornik.

Posvetio se aktivnom učešću u radu Saveza paraplegičara i kvadriplegičara Srbije. Motivacionim govorima želi da utiče na ljude s invaliditetom kako bi se posvetili životu, bili aktivniji i vidljiviji u društvu. 

- Otkad mi se ovo dogodilo, upoznao sam neke ljude koji po pet godina nisu izlazili iz kuće. Ja sam primer da može i drugačije, jer sam nakon godinu dana posle nesreće otišao u Igalo na terapije, ali sam koristio priliku da plivam i uživam u moru – kaže on.

Šalju mu ljudi poruke putem društvenih mreža i uglavnom ga pitaju kako se bori s nepristupačnošću i odakle mu energija za sve aktivnosti.

-  Učesnik sam kampanje „Srbija bez barijera” i dosta se radi na tome da objekti budu pristupačniji. Dosta rampi i pokretnih liftova je urađeno, međutim još to nije na nekom velikom nivou, ali se ide ka tome da ljudi sa invaliditetom imaju bolji život. Svima koji mi se obrate odgovorim da biraju život – zaključuje Milan.

 Slađana Aničić Ilić