LOGOR U OSNABRIKU Mesto sećanja na oficire Kraljevine Jugoslavije

Upravo zahvaljujući toj činjenici oko 95 odsto njih preživelo je zarobljeništvo i godine zatočeništva provelo u daleko drugačijim uslovima od onih koji su vladali u drugim vrstama logora, pa čak i oficirskim.

Ko su bili zatočenici Oflaga VIc, kako su živeli, šta se sa njima posle oslobođenja dogodilo samo su neka od pitanja koja su predmet istraživanja istoričara dr Željka Dragića iz Nemačke i potpredsednika tamošnjeg udruženja „Baraka 35“, koje se stara da sačuva sećanja na ljude koji su u njemu, iza bodljikave žice proveli četiri godine života.

– Oflag VIc je skraćenica za Oficirski logor, koji je kao jedan u nizu logora u kom su bili smešteni oficiri, nosio i oznaku VIc – objašnjava mladi istoričar koji je došao iz Nemačke i privremeno boravi u Novom Sadu kako bi mu petogodišnja kćerka Greta u jednom od vrtića bolje naučila srpski jezik. – U tom logoru od aprila 1941. do proleća 1945. godine bilo je oko 6.500 oficira koji su se zakleli Karađorđevićima na vernost. Najviše je među njima bilo Srba i Crnogoraca, oko 5.500. Sledeći po brojnosti su bili Jevreji, njih je bilo između 450 i 500. Postojala je i mala grupa Slovenaca, oko dve stotine. Bilo je i Hrvata, međutim, oni su kao i Bunjevci i Muslimani mogli da napuste logor ako imaju dokaz da nisu Srbi. Interesantno je da oni to pravo baš i nisu koristili, ali imamo podatke na osnovu priča potomaka zatvorenika da su se neki Srbi izjašnjavali kao Bunjevci da bi otišli iz logora.

Po rečima Dragića, oficiri su u Oflagu VIc imali poseban tretman i koliko-toliko, vodili normalan život. Izdavali su novine, priređivali predavanja, imali pozoriše.

– Nije jasno kako je logor funkcionisao po Ženevskoj konvenciji budući da su Nemci okupirali Jugoslaviju, a kralj pobegao u Englesku. Ne postoje objašnjenja, ali je tako. Englezi su krajem 1944. bombardovali logor.Nemci nisu dozvolili da niko izađe iz baraka i tada je 116 zarobljenika poginulo. Nakon oslobođenja logor je bio pod upravom Engleza kao i Donja Saksonija, koji su ga preuredili za potrebe svoje vojske. Tek 2008. godine Britanci napuštaju logor i predaju gradu Osnabriku. Od više desetina baraka danas postoji samo jedna koja nosi oznaku 35 po kojoj je udruženje koje čuva sećanje na logoraše, ponelo ime – kaže Dragić.

Po njegovim rečima, deo oficira iz logora vratio se po završetku rata u domovinu, a većina je zbog neslaganja sa novim režimom ostala u Nemačkoj ili otišla u Australiju, Ameriku, Južnu Afriku... Mnogi su ostali u Nemačkoj, zasnovali porodice i zaposlili se. Oni su u Osnabriku osnovali Srpska crkvena opština i Srpsko groblje.

– Vrlo je važno naglasiti da niko od oficira posle oslobođenja nije počinio nikakvo zlodelo prema namačkom narodu – priča dr Dragić. – Budući da je dosta Nemaca bilo u zarobljeništvu u Sovjetskom savezu, naši oficiri pomagali lokalnom stanovništvu, a neki su stupili u veze sa Nemicama iz kojih su se rađala deca. U slučajevima kada su se oficiri vratili u Jugoslaviju, ta deca su odrasla kao Nemci. Neka su tek u poznijim godinama saznavala da su im očevi Srbi. Takav je slučaj žene koja je to saznala kada je htela da upiše fakultet. Tek tada je shvatila zašto su je svi iz porodice gledali drugačije i zašto čovek za koga je mislila da joj je otac to nije mogao biti. Posle je bila ponosna zbog svog srpskog porekla...

Interesovanje dr Željka Dragića za sudbinu oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Oflagu VIc rodilo se nakon susreta sa sinom jednog od njih, Petrom Miloradovićem, koji ga je pozvao da se kao istoričar i Srbin po ocu, pridruži udruženju „Baraka 35“. Od tada je počela zajednička misija da se dođe do podataka o zarobljenicima, njihovim sudbinama, fotografijama, dokumentima ne bi li se otrglo od zabrava da su proveli deo života na tom mestu. Na tom vrlo zahtevnom zadatku značajan iskorak načinjen je u junu 2021. godine kada je otvorena izložba u nekadašnjem logoru čiji autor je dr Dragić. Izložbu je pratio i katalog koji je takođe on potpisao zajedno sa saradnicima.

– Ne smemo zaboraviti šta se tamo dešavalo. Zahvaljujući gradu Osnabriku logor je stavljen pod zaštitu države i postao deo kulturne baštine. Nemcima i samom gradu dugujemo za mnogo toga. Pre dve godine u baraku dugu 40 metara uvedeno je grejanje i struja. Nemci se brinu i o groblju na kom je sahranjeno oko 300 oficira. Oni su nam pomogli i oko izložbe, a interesantan je podatak da se u blizini logora nalazi ulica koja se zove Srpska. Ako ne znamo našu prošlost, ne možemo da gradimo budućnost. To ne smemo da smetnemo s uma – kaže Dragić.

Sadašnja postavka sadrži fotografije, dokumenta, kazivanja, mahom s područja Nemačke gde žive potomci logoraša. Njegova je želja da izložbu priredi i u Novom Sadu iz kog je dosta oficira takođe bilo u Oflagu VIc.

– Molim potomke oficira iz Vojvodine, koji znaju da su im preci bili u logoru, da mi se jave pozivom na brojeve telefona 49 173 606 54 38 i 065 619 14 16 ili putem vocapa i vajbera, i elektronski na imejl zeljkoshalom­@aol.com. Bitan nam je svaki komadić papira iz logora, svako sećanje da je nečiji deda, rođak, poznanik bio tamo... Želimo da „Baraka 35“ bude mesto sećanja, ali i mesto odakle će se kroz različite programe pronositi ideja mira i ukazivati na besmislenost ratovanja – zaključuje Dragić.

Zorica Milosavljević

Foto: privatna arhiva