ЛОГОР У ОСНАБРИКУ Место сећања на официре Краљевине Југославије

Управо захваљујући тој чињеници око 95 одсто њих преживело је заробљеништво и године заточеништва провело у далеко другачијим условима од оних који су владали у другим врстама логора, па чак и официрским.

Ко су били заточеници Офлага ВИц, како су живели, шта се са њима после ослобођења догодило само су нека од питања која су предмет истраживања историчара др Жељка Драгића из Немачке и потпредседника тамошњег удружења „Барака 35“, које се стара да сачува сећања на људе који су у њему, иза бодљикаве жице провели четири године живота.

– Офлаг ВИц је скраћеница за Официрски логор, који је као један у низу логора у ком су били смештени официри, носио и ознаку ВИц – објашњава млади историчар који је дошао из Немачке и привремено борави у Новом Саду како би му петогодишња кћерка Грета у једном од вртића боље научила српски језик. – У том логору од априла 1941. до пролећа 1945. године било је око 6.500 официра који су се заклели Карађорђевићима на верност. Највише је међу њима било Срба и Црногораца, око 5.500. Следећи по бројности су били Јевреји, њих је било између 450 и 500. Постојала је и мала група Словенаца, око две стотине. Било је и Хрвата, међутим, они су као и Буњевци и Муслимани могли да напусте логор ако имају доказ да нису Срби. Интересантно је да они то право баш и нису користили, али имамо податке на основу прича потомака затвореника да су се неки Срби изјашњавали као Буњевци да би отишли из логора.

По речима Драгића, официри су у Офлагу ВИц имали посебан третман и колико-толико, водили нормалан живот. Издавали су новине, приређивали предавања, имали позорише.

– Није јасно како је логор функционисао по Женевској конвенцији будући да су Немци окупирали Југославију, а краљ побегао у Енглеску. Не постоје објашњења, али је тако. Енглези су крајем 1944. бомбардовали логор.Немци нису дозволили да нико изађе из барака и тада је 116 заробљеника погинуло. Након ослобођења логор је био под управом Енглеза као и Доња Саксонија, који су га преуредили за потребе своје војске. Тек 2008. године Британци напуштају логор и предају граду Оснабрику. Од више десетина барака данас постоји само једна која носи ознаку 35 по којој је удружење које чува сећање на логораше, понело име – каже Драгић.

По његовим речима, део официра из логора вратио се по завршетку рата у домовину, а већина је због неслагања са новим режимом остала у Немачкој или отишла у Аустралију, Америку, Јужну Африку... Многи су остали у Немачкој, засновали породице и запослили се. Они су у Оснабрику основали Српска црквена општина и Српско гробље.

– Врло је важно нагласити да нико од официра после ослобођења није починио никакво злодело према намачком народу – прича др Драгић. – Будући да је доста Немаца било у заробљеништву у Совјетском савезу, наши официри помагали локалном становништву, а неки су ступили у везе са Немицама из којих су се рађала деца. У случајевима када су се официри вратили у Југославију, та деца су одрасла као Немци. Нека су тек у познијим годинама сазнавала да су им очеви Срби. Такав је случај жене која је то сазнала када је хтела да упише факултет. Тек тада је схватила зашто су је сви из породице гледали другачије и зашто човек за кога је мислила да јој је отац то није могао бити. После је била поносна због свог српског порекла...

Интересовање др Жељка Драгића за судбину официра Војске Краљевине Југославије у Офлагу ВИц родило се након сусрета са сином једног од њих, Петром Милорадовићем, који га је позвао да се као историчар и Србин по оцу, придружи удружењу „Барака 35“. Од тада је почела заједничка мисија да се дође до података о заробљеницима, њиховим судбинама, фотографијама, документима не би ли се отргло од забрава да су провели део живота на том месту. На том врло захтевном задатку значајан искорак начињен је у јуну 2021. године када је отворена изложба у некадашњем логору чији аутор је др Драгић. Изложбу је пратио и каталог који је такође он потписао заједно са сарадницима.

– Не смемо заборавити шта се тамо дешавало. Захваљујући граду Оснабрику логор је стављен под заштиту државе и постао део културне баштине. Немцима и самом граду дугујемо за много тога. Пре две године у бараку дугу 40 метара уведено је грејање и струја. Немци се брину и о гробљу на ком је сахрањено око 300 официра. Они су нам помогли и око изложбе, а интересантан је податак да се у близини логора налази улица која се зове Српска. Ако не знамо нашу прошлост, не можемо да градимо будућност. То не смемо да сметнемо с ума – каже Драгић.

Садашња поставка садржи фотографије, документа, казивања, махом с подручја Немачке где живе потомци логораша. Његова је жеља да изложбу приреди и у Новом Саду из ког је доста официра такође било у Офлагу ВИц.

– Молим потомке официра из Војводине, који знају да су им преци били у логору, да ми се јаве позивом на бројеве телефона +49 173 606 54 38 и 065 619 14 16 или путем воцапа и вајбера, и електронски на имејл zeljkoshalom­@aol.com. Битан нам је сваки комадић папира из логора, свако сећање да је нечији деда, рођак, познаник био тамо... Желимо да „Барака 35“ буде место сећања, али и место одакле ће се кроз различите програме проносити идеја мира и указивати на бесмисленост ратовања – закључује Драгић.

Зорица Милосављевић

Фото: приватна архива