LEA I JA Putešestvije

Iako je ime dobila po prvom psu, tačnije keruši koja je otišla u razgledanje vanzemaljskog prostora (i nažalost nije preživela), za mene to zvonko „Lajka” ima još jednu asocijaciju.

Do pre skoro 15 godina, u našoj porodici se vozila bela “lada” (koju je Deda kupio s „dve kese pune para”), a nadimak joj je bio, pogađajte – Lajka. I gde je sve ta Lajka odvela porodicu Radlovački, ne biste mi verovali!

Bordo presvlaka na sedištima u kombinaciji sa crnim enterijerom (osim plafona koji je bio, recimo, krem) bio je prostor u kom je Lea volela da se nađe. Jer, osim činjenice da se negde putuje (makar to bilo i samo na relaciji Srpski Itebej – Žitište), to je značilo da su uglavnom svi zajedno i da će se najverovatnije slušati i pevati (pazite sad ovo) – Lepa Brena!

Na zadnjem sedištu je, dobro se sećam, na sredini bio kao naslon za ruku, ali koji se vadio po potrebi, uglavnom zarad igre ili najčešće da posluži kao jastuk za glavu. Ceo taj prostor za sedenje nije bio podeljen na tri dela, kao što je to slučaj u savremenim automobilima, tako da je bilo poprilično udobno za spavanje, dovoljno prostrano za dete, ali i bezbedno, jer Lea nikad nije bila vezana, niti je sedela u onim posebnim sedištima za decu. Zaboga, to tad nije ni postojalo!

A tek što je Lea vozila Lajku! Ajao! Kad se setim, itebejskim ulicama, sedela bi u Tatinom krilu i sama (zaistinski sama, bez pikova i trikova) kontrolisala volan, skretala iz ulice u ulicu, izbegavala rupe. A onda je, u osnovnoj školi, došlo do toga da je Lea sama upravljala celim vozilom. Odvela ju je Mama na neki skoro zaboravljeni put od Banatskog Dvora do kanala Dunav-Tisa-Dunav (kuda su išli uglavnom samo pecaroši, među kojima smo povremeno i mi bili) i ’ajde – prva, druga, treća, pa malo rikverc. Tako da, slobodno mogu da kažem da je Lea na Lajki naučila da vozi, što se kasnije isplatilo kad su došli na red pravi časovi vožnje...

Elem, stizalo se “ladom” do raznih krajeva Srbije, pa i Crne Gore. Naročito se sećam jednih putešestvija u okviru kojih su, natovareni ko da su se selili, išli na kampovanje širom tadašnje nam države. Krenulo se od Perućca, pa preko Zlatibora (gde je jedino stajanje bilo kada je lada na uzbrdici, usred noći, poželela da napravi pauzu i predahne), sve do jadranskog primorja i Čanja gde su se najduže zadržali, pa u povratku do Biogradskog jezera i Žabljaka.

Kad je “lada” otišla u „staro gvožđe”, Lei je to, ali i ostalim Radlovačkima, bio tužan momenat. Tada su prešli isključivo na “renoa” (za koji smo se svi toliko vezali, da nam je sad žao što polako kreće na Lajkin put), s kojim su išli na još dalja i uzbudljivija putovanja.

I tako, došlo je vreme da su u životu putovanja malo drugačija; ne ide se po svemiru, ne ide se, bogami, ni na kampovanja po Srbiji i okolini, ali zato pešačenja nikad dosta, bar do onih destinacija do kojih je moguće doći „pet friendly” prevozom.

Lea Radlovački