ЛЕА И ЈА Путешествије
Моја и Леина опсесија псима је већ увелико позната, тако да морам с вама да поделим једну новост. У Тубишин и мој „свемир” долетела је, сасвим неплански, нова куца – мајушна, чупава и гарава женкица коју сам, сасвим логично, назвала Лајка!
Иако је име добила по првом псу, тачније керуши која је отишла у разгледање ванземаљског простора (и нажалост није преживела), за мене то звонко „Лајка” има још једну асоцијацију.
До пре скоро 15 година, у нашој породици се возила бела “лада” (коју је Деда купио с „две кесе пуне пара”), а надимак јој је био, погађајте – Лајка. И где је све та Лајка одвела породицу Радловачки, не бисте ми веровали!
Бордо пресвлака на седиштима у комбинацији са црним ентеријером (осим плафона који је био, рецимо, крем) био је простор у ком је Леа волела да се нађе. Јер, осим чињенице да се негде путује (макар то било и само на релацији Српски Итебеј – Житиште), то је значило да су углавном сви заједно и да ће се највероватније слушати и певати (пазите сад ово) – Лепа Брена!
На задњем седишту је, добро се сећам, на средини био као наслон за руку, али који се вадио по потреби, углавном зарад игре или најчешће да послужи као јастук за главу. Цео тај простор за седење није био подељен на три дела, као што је то случај у савременим аутомобилима, тако да је било поприлично удобно за спавање, довољно пространо за дете, али и безбедно, јер Леа никад није била везана, нити је седела у оним посебним седиштима за децу. Забога, то тад није ни постојало!
А тек што је Леа возила Лајку! Ајао! Кад се сетим, итебејским улицама, седела би у Татином крилу и сама (заистински сама, без пикова и трикова) контролисала волан, скретала из улице у улицу, избегавала рупе. А онда је, у основној школи, дошло до тога да је Леа сама управљала целим возилом. Одвела ју је Мама на неки скоро заборављени пут од Банатског Двора до канала Дунав-Тиса-Дунав (куда су ишли углавном само пецароши, међу којима смо повремено и ми били) и ’ајде – прва, друга, трећа, па мало рикверц. Тако да, слободно могу да кажем да је Леа на Лајки научила да вози, што се касније исплатило кад су дошли на ред прави часови вожње...
Елем, стизало се “ладом” до разних крајева Србије, па и Црне Горе. Нарочито се сећам једних путешествија у оквиру којих су, натоварени ко да су се селили, ишли на камповање широм тадашње нам државе. Кренуло се од Перућца, па преко Златибора (где је једино стајање било када је лада на узбрдици, усред ноћи, пожелела да направи паузу и предахне), све до јадранског приморја и Чања где су се најдуже задржали, па у повратку до Биоградског језера и Жабљака.
Кад је “лада” отишла у „старо гвожђе”, Леи је то, али и осталим Радловачкима, био тужан моменат. Тада су прешли искључиво на “реноа” (за који смо се сви толико везали, да нам је сад жао што полако креће на Лајкин пут), с којим су ишли на још даља и узбудљивија путовања.
И тако, дошло је време да су у животу путовања мало другачија; не иде се по свемиру, не иде се, богами, ни на камповања по Србији и околини, али зато пешачења никад доста, бар до оних дестинација до којих је могуће доћи „пет friеndly” превозом.
Леа Радловачки