LEA I JA Priče iz itebejskog vrtića

Međutim, ma koliko je taj put od kuće do vrtića bio kratak, zapravo je bio dovoljno dugačak za sve što je Lein mali mozak (koji je, kako je Mama stalno govorila, kasnije porastao i nastavio da raste) tada mogao da smisli. Na primer, sećam se da je jednom usput pojela svoje rozo „labelo” s (odvratnim) ukusom ruže, zbog čega više nikad takvo nije koristila. Prolazeći pored svega nekoliko kuća, uvek je zavirivala u tuđa dvorišta i tuđe prostorije kroz prozore na kojima su roletne bile podignute, jer sve ju je zanimalo: kako njene komšije žive, šta rade dok ona mora da ide u vrtić, kako su uredili svoj prostor, koje cveće im prvo procveta i slično.

Nego, da se vratim na priču o vrtiću... Lea je „pristupila” tim redovima sa tri i po godine i „istupila” sa šest i po, s tim da je u prvi razred zapravo krenula sa generacijom starijom od sebe (na predlog pedagoga da radi test za polazak u osnovnu, jer bi, kako su tvrdili, Lea izgustirala vrtić i postalo bi joj dosadno, umesto da – kao vrlo napredno dete – krene u prvi razred, kad već ima priliku).

Zgrada vrtića liči na bogatu švapsku kuću, s brojnim ogromnim prozorima, masovnom drvenom ajnfort kapijom i prostranim dvorištem unutar parcele, čije su ivice bile komšijski zidovi i drvoredi kao granica sa baštom do koje se stiže iz paralelne ulice. Sećam se dugačkog hodnika koji je imao gomilu vrata – do trpezarije, učionica, toaleta... Sad mi se čini da je, tako sve ogromno, s visokim plafonima i u tamnoj drvenariji možda malo podsećalo na Hogvorts iz Harija Potera. (Na jednoj priredbi je Lea imala i čarobni štapić, mada je bila mala vila, a ne čarobnjak.)

Dobro se sećam i ćoškova, onih kaznenih, jer ako dete nije moralo bar jednom da završi u nekom od uglova prostorije pošto je uradilo nešto što nije trebalo, pa kao da nije išlo u vrtić! Znam da je do takvih situacija dolazilo uglavnom usled „svađe” sa jednom vršnjakinjom koja je bila hiperaktivna i vrlo ljubomorna što se Lea u vrtiću ne igra samo s njom, što je vodilo do... pa, ko zna kakvog koškanja, ali se znalo da bi potom dva ćoška bila zauzeta...

U vrtiću je Lea imala i momka – Oskara. Ta veza se ogledala u tome da je ona njemu poklanjala crteže (tačno se sećam jednog gde su njih dvoje bili jedni od klizačkih parova na Olimpijskim igrama; Lea je nosila presladak šareni kostim, a Oskar je bio u nešto svedenijem, ali uparenom s njenim), a on bi nju „čuvao” od čega god je kao trebalo da je čuva...

Jedino što Lea nije volela u vrtiću bila je užina koja je podrazumevala – med! Kako mi nikad taj pčelinji proizvod nije odgovarao (izaziva mi mučninu i samo na miris, jednostavno ga ne volem), Lea je imala običaj da ostane gladna kad bi se na metalnoj tacni pred njom našlo parče hleba s margarinom i medom. A sve ostalo – sir, pekmez, salama – dolazilo je u obzir, naročito ako bi ostale neke repete, ajao! Takođe, uvek se više radovala šolji mleka nego čaja, ali tu nije mnogo izvoljevala.

U vrtiću je Lea osvojila i prvu nagradu u životu – zbirku pesama za izvanredan crtež pod nazivom „Drvo”. E sad... Kad biste videli kako je to Leino drvo izgledalo, verovatno vam ne bi bilo baš najjasnije čemu nagrada – budući da je nacrtala dugačku vazu sa gomilom šarenih ljubičica, ali koja je obojena u braon, pa zato izgleda kao drvo, dok okolo ima ptičica, oblačića i šta sve već – ali pedagozi su objasnili kako je Lea „povezala da cveće na granama uzima vodu iz zemlje” i da je zato nagrada otišla (i) u njene ruke. Tad je nosila svedeni kompletić, bele hulahopke i crne lakovane sandale, imala je kratku kosu (kao posledica vaški koje nisu izbijale iz vrtića) i kiselu facu jer je napolju bilo baš toplo.

Lea Radlovački