Lea i ja: Medo, bićeš opet slobodan!

Doduše, sad više izgleda kao bledorozi, razbucani, ućebani Meda. Ali, da, to je ista ona igračka koju je Lea dobila kad je imala dve-tri godine. Od koga, ne znam, i ma koliko puta mi je rečeno, eto, i dalje ne znam.

Taj rozi Meda ima dve šape i jedno uvo bledožute boje, dok su preostale šape i preostalo uvo lila. Oči su mu staklaste, kraljevsko plave, a u sredini su ogromne crne zenice. Njuška je bela, a nosić neke čudno svetlonaranyaste boje, kao neka bombona.

U svakom slučaju, Meda, koji je u nekoliko pokušaja dobijao ime Andrej, ali se ono iz nekog razloga nije primilo, svašta je prošao sa Leom.

Na fotografijama su zabeleženi kadrovi kako Lea i Meda spavaju u krevecu, na zadnjem sedištu „lajke” na putu ka moru, zagrljeni dremaju na ljubičastoj noši ili pak gledaju crtaće. Sećam se da je Lea snažno grlila Medu ujutru, kad bi je boleo stomak, a nije joj se izvlačilo iz toplog kreveca. Grlila ga je i kad je bila tužna, te je ronila suze i natapala Medino meko telo, a kad je bila nešto nervozna ili nadurena, čupkala bi pliš sa bledožutog uha, pa je ono vremenom postalo belo, ’nako ćosavo. Svaki put, kada bi shvatila šta radi u tim naletima neke dečje muke, onda bi je grizla savest jer je povredila svog Medu i nanela mu rane.

Jednom je, u igri, sasvim slučajno zapazila rupu kod Medine miške. U panici da će njen najbolji drugar ostati bez pluća, srca i creva, brzo se snašla i, kao pravi hirurg, zašila Medi povredu i vratila sebi osmeh na lice.

Lea je oduvek želela da je taj Meda živ, da može da uzvrati zagrljaj, da trepne, nešto i da kaže. Ali, umesto svega toga, plišonja je bio nemi čuvar tajni, gomboca za najsnažnije grljenje bez posledica, sunđer za (ne)opravdana slinavljenja, ogledalo svih Leinih želja i nadanja. Zaista, da je samo na trenutak mogao da oživi...

Meda je bio Lein verni saputnik i na putovanjima i deceniju-dve kasnije, a nalazio joj se kod jastuka na krevetu sve do skoro. Zapravo, Lea je do sredine srednje škole oko glave držala petnaestak kojekakvih plišanih igračaka, koje su najviše služile za skupljanje prašine, zbog čega je Lea imala alergije. Jednog nesretnog dana, mama je rešila da stavi tačku na tu muku, te je Lea morala sve drugare da načička na vr’ ormana, pa nek’ se tamo prašnjave. Proces premeštanja izgledao je ovako: Lea bi, uplakana ko malo dete, svaku igračku uzela, izgrlila je, izvinila se na toj nepravdi i uredno joj našla novo mesto na najuzvišenijem delu sobe.

Srce mi se steže kad pomislim gde je moj Meda sada, ni kriv ni dužan. Zapravo, jedina njegova krivica je što sam se ja promenila i Medu zamenila daleko zahtevnijim i živahnijim stvorenjem – Tubišom.

Eno ga, čami zguran sa drugarom Pandom, u ormanu, skroz gore do plafona.

Stižem, Medo, od danas ćeš opet biti slobodan!

Lea Radlovački