Леа и ја: Медо, бићеш опет слободан!

Додуше, сад више изгледа као бледорози, разбуцани, ућебани Меда. Али, да, то је иста она играчка коју је Леа добила кад је имала две-три године. Од кога, не знам, и ма колико пута ми је речено, ето, и даље не знам.

Тај рози Меда има две шапе и једно уво бледожуте боје, док су преостале шапе и преостало уво лила. Очи су му стакласте, краљевско плаве, а у средини су огромне црне зенице. Њушка је бела, а носић неке чудно svеtlonaranyastе боје, као нека бомбона.

У сваком случају, Меда, који је у неколико покушаја добијао име Андреј, али се оно из неког разлога није примило, свашта је прошао са Леом.

На фотографијама су забележени кадрови како Леа и Меда спавају у кревецу, на задњем седишту „лајке” на путу ка мору, загрљени дремају на љубичастој ноши или пак гледају цртаће. Сећам се да је Леа снажно грлила Меду ујутру, кад би је болео стомак, а није јој се извлачило из топлог кревеца. Грлила га је и кад је била тужна, те је ронила сузе и натапала Медино меко тело, а кад је била нешто нервозна или надурена, чупкала би плиш са бледожутог уха, па је оно временом постало бело, ’нако ћосаво. Сваки пут, када би схватила шта ради у тим налетима неке дечје муке, онда би је гризла савест јер је повредила свог Меду и нанела му ране.

Једном је, у игри, сасвим случајно запазила рупу код Медине мишке. У паници да ће њен најбољи другар остати без плућа, срца и црева, брзо се снашла и, као прави хирург, зашила Меди повреду и вратила себи осмех на лице.

Леа је одувек желела да је тај Меда жив, да може да узврати загрљај, да трепне, нешто и да каже. Али, уместо свега тога, плишоња је био неми чувар тајни, гомбоца за најснажније грљење без последица, сунђер за (не)оправдана слинављења, огледало свих Леиних жеља и надања. Заиста, да је само на тренутак могао да оживи...

Меда је био Леин верни сапутник и на путовањима и деценију-две касније, а налазио јој се код јастука на кревету све до скоро. Заправо, Леа је до средине средње школе око главе држала петнаестак којекаквих плишаних играчака, које су највише служиле за скупљање прашине, због чега је Леа имала алергије. Једног несретног дана, мама је решила да стави тачку на ту муку, те је Леа морала све другаре да начичка на вр’ ормана, па нек’ се тамо прашњаве. Процес премештања изгледао је овако: Леа би, уплакана ко мало дете, сваку играчку узела, изгрлила је, извинила се на тој неправди и уредно јој нашла ново место на најузвишенијем делу собе.

Срце ми се стеже кад помислим где је мој Меда сада, ни крив ни дужан. Заправо, једина његова кривица је што сам се ја променила и Меду заменила далеко захтевнијим и живахнијим створењем – Тубишом.

Ено га, чами згуран са другаром Пандом, у орману, скроз горе до плафона.

Стижем, Медо, од данас ћеш опет бити слободан!

Леа Радловачки