Kapetan Miša je sa brda u Đerdapskoj klisuri nadgledao svoju flotu
Kapetan Mišu Anastasijevića većina Srba gleda isključivo kroz činjenicu da je bio jedan od najbogatijih ljudi vremena obrenovićevske Srbije, ali i veliki dobrotvor, koji je čitav svoj ogroman imetak ostavio otečestvu, pa se, na primer, sa puno prava Rektorat Univerziteta u Beogradu danas ponosi velelepnim zdanjem u kojem se nalazi, poklonom Kapetan Miše.
Gledajući bogatstvo, istine radi stečeno zahvaljujući u dobroj meri i odličnim vezama sa tadašnjim neprikosnovenim vladarom Srbije - knezom Milošem Obrenovićem, a koje mu je donelo nadimak Rotšild sa Dunava, čovek bi pomislio da je ovaj srpski dobrotvor rođen sa „srebrnom kašikom u ustima“, ali se radi o gotovo bosonogom dečaku rođenom i odraslom u gorovitoj Đerdapskoj klisuri, u Porečju onkraj Donjeg Milanovca, u čijoj blizini je i danas Kapetan Mišino brdo, sa koga je, legenda kaže, nadgledao svoje bezbrojne lađe, koje su duž Dunava raznosile silne poljoprivredne proizvode iz tada agrarne Srbije u beli svet.
Samo Kapetan Mišino brdo danas, pored imena, čuva sećanje na ovog čudnog, pitoresknog čoveka neobične biografije i zahvaljujući bračnom paru Stefanovića, Živoradu i Dušanki, koji su, nakon što su njihove matične firme zanemoćale (Žika beše radio u flotaciji rudnika Majdanpek, a Dušanka zaposlena u donjomilanovčkom „Megaplastu“), izlaz potražili u otvaranju etno kompleksa na porodičnom imanju upravo na Kapetan Mišinom brdu, stečevini Žikine porodice.
Danas je to neobična turistička destinacija, sa koje se najlepše vidi Đerdapska klisura, u kojoj je do izražaja došla umetnička duša Živorada, kako sam kaže, okorelog i nepopustljivog jugonostalgičara, kojeg ovdašnji svet zna i kao Žiku Bosonogog, a kojeg sledstveno težačkom nadimku zatičemo dok sa nekoliko prijatelja i radnika vredno radi na popravci krovova i streja, pa nam se sa lestava izvinjava na narušavanju inače nepomućenog mira na nekih 173 metra nadmorske visine, te nas upućuje na suprugu Dušanku, koju pronalazimo prolaskom kroz pravu aleju, galeriju drvenih skulptura na otvorenom, dela Žikinih ruku.
Dočekuje Dušanka goste medljanom rakijom dobrodošlice, pokazuje pored suprugovih kreacija i neobičan vinski muzej, nastao zahvaljujući samim posetiocima.
- Ljudi su u početku donosili svoje vino nama kao domaćinima, najčešće iz kraja iz kojeg i dolaze, pa smo došli na ideju da ta vina sačuvamo kao svojevrsni trag o njihovoj poseti. Tokom godina flaša je bilo toliko da smo otvorili muzej u jednom od vajata, a kolekcija se svake godine uvećava - pojašnjava nam Dušanka, uzgred prezentujući i sve sastojke tzv. vlaške sofre, odnosno onoga što bi se na nekim „fensi“ mestima zvalo i meni. - Trudimo se da, pored nenarušavanja prirode, tišine i mira, gostima pružimo sve ono što ovaj kraj poseduje, pa tako i hranu i piće - ima puno razloga za kulinarsko umeće Dušanka, a od nje saznajemo i da je najveći broj gostiju do izbijanja pandemije koronavirusa bio, začuđujuće, poreklom iz Rusije.
- Dolaze velikim dunavskim turističkim brodovima do Golupca, Donjeg Milanovca, tamo ih privežu, iskrcaju se, pa i do nas dođu željni koliko pogleda, toliko i upoznavanja sa ovdašnjim specijalitetima. Nisu Rusi jedini, imamo dosta gostiju iz cele Evrope i sveta, ali korona je i njih sprečila prošle godine da nas posećuju, pa smo relativno teško pregurali prošlogodišnju turističku sezonu. Nadamo se da će ova biti daleko bolja, ali ionako smo navikli na teškoće, pa nas ni to neće „slomiti“ - vedra je naša domaćica, koja je se sa suprugom na trnovit put etno turizma zaputila pre skoro dve decenije, ali već sad Kapetan Mišino brdo je turistička atrakciju celog donjeg toka Dunava i Đerdapske klisure.
Milić Miljenović