Kapetan Miša je sa brda u Đerdapskoj klisuri nadgledao svoju flotu

Gle­da­ju­ći bo­gat­stvo, isti­ne ra­di ste­če­no za­hva­lju­ju­ći u do­broj me­ri i od­lič­nim ve­za­ma sa ta­da­šnjim ne­pri­ko­sno­ve­nim vla­da­rom Sr­bi­je - kne­zom Mi­lo­šem Obre­no­vi­ćem, a ko­je mu je do­ne­lo na­di­mak Rot­šild sa Du­na­va, čo­vek bi po­mi­slio da je ovaj srp­ski do­bro­tvor ro­đen sa „sre­br­nom ka­ši­kom u usti­ma“, ali se ra­di o go­to­vo bo­so­no­gom de­ča­ku ro­đe­nom i od­ra­slom u go­ro­vi­toj Đer­dap­skoj kli­su­ri, u Po­reč­ju on­kraj Do­njeg Mi­la­nov­ca, u či­joj bli­zi­ni je i da­nas Ka­pe­tan Mi­ši­no br­do, sa ko­ga je, le­gen­da ka­že, nad­gle­dao svo­je bez­broj­ne la­đe, ko­je su duž Du­na­va raz­no­si­le sil­ne po­ljo­pri­vred­ne pro­iz­vo­de iz ta­da agrar­ne Sr­bi­je u be­li svet.

Sa­mo Ka­pe­tan Mi­ši­no br­do da­nas, po­red ime­na, ču­va se­ća­nje na ovog čud­nog, pi­to­resk­nog čo­ve­ka neo­bič­ne bi­o­gra­fi­je i za­hva­lju­ju­ći brač­nom pa­ru Ste­fa­no­vi­ća, Ži­vo­ra­du i Du­šan­ki, ko­ji su, na­kon što su nji­ho­ve ma­tič­ne fir­me za­ne­mo­ća­le (Ži­ka be­še ra­dio u flo­ta­ci­ji rud­ni­ka Maj­dan­pek, a Du­šan­ka za­po­sle­na u do­njo­mi­la­novč­kom „Me­ga­pla­stu“), iz­laz po­tra­ži­li u otva­ra­nju et­no kom­plek­sa na po­ro­dič­nom ima­nju upra­vo na Ka­pe­tan Mi­ši­nom br­du, ste­če­vi­ni Ži­ki­ne po­ro­di­ce.

Da­nas je to neo­bič­na tu­ri­stič­ka de­sti­na­ci­ja, sa ko­je se naj­lep­še vi­di Đer­dap­ska kli­su­ra, u ko­joj je do iz­ra­ža­ja do­šla umet­nič­ka du­ša Ži­vo­ra­da, ka­ko sam ka­že, oko­re­log i ne­po­pu­stlji­vog ju­go­no­stal­gi­ča­ra, ko­jeg ov­da­šnji svet zna i kao Ži­ku Bo­so­no­gog, a ko­jeg sled­stve­no te­žač­kom na­dim­ku za­ti­če­mo dok sa ne­ko­li­ko pri­ja­te­lja i rad­ni­ka vred­no ra­di na po­prav­ci kro­vo­va i stre­ja, pa nam se sa le­sta­va iz­vi­nja­va na na­ru­ša­va­nju ina­če ne­po­mu­će­nog mi­ra na ne­kih 173 me­tra nad­mor­ske vi­si­ne, te nas upu­ću­je na su­pru­gu Du­šan­ku, ko­ju pro­na­la­zi­mo pro­la­skom kroz pra­vu ale­ju, ga­le­ri­ju dr­ve­nih skulp­tu­ra na otvo­re­nom, de­la Ži­ki­nih ru­ku.

Do­če­ku­je Du­šan­ka go­ste me­dlja­nom ra­ki­jom do­bro­do­šli­ce, po­ka­zu­je po­red su­pru­go­vih kre­a­ci­ja i neo­bi­čan vin­ski mu­zej, na­stao za­hva­lju­ju­ći sa­mim po­se­ti­o­ci­ma.

- Lju­di su u po­čet­ku do­no­si­li svo­je vi­no na­ma kao do­ma­ći­ni­ma, naj­če­šće iz kra­ja iz ko­jeg i do­la­ze, pa smo do­šli na ide­ju da ta vi­na sa­ču­va­mo kao svo­je­vr­sni trag o nji­ho­voj po­se­ti. To­kom go­di­na fla­ša je bi­lo to­li­ko da smo otvo­ri­li mu­zej u jed­nom od va­ja­ta, a ko­lek­ci­ja se sva­ke go­di­ne uve­ća­va - po­ja­šnja­va nam Du­šan­ka, uz­gred pre­zen­tu­ju­ći i sve sa­stoj­ke tzv. vla­ške so­fre, od­no­sno ono­ga što bi se na ne­kim „fen­si“ me­sti­ma zva­lo i me­ni. - Tru­di­mo se da, po­red ne­na­ru­ša­va­nja pri­ro­de, ti­ši­ne i mi­ra, go­sti­ma pru­ži­mo sve ono što ovaj kraj po­se­du­je, pa ta­ko i hra­nu i pi­će - ima pu­no raz­lo­ga za ku­li­nar­sko ume­će Du­šan­ka, a od nje sa­zna­je­mo i da je naj­ve­ći broj go­sti­ju do iz­bi­ja­nja pan­de­mi­je ko­ro­na­vi­ru­sa bio, za­ču­đu­ju­će, po­re­klom iz Ru­si­je.

- Do­la­ze ve­li­kim du­nav­skim tu­ri­stič­kim bro­do­vi­ma do Go­lup­ca, Do­njeg Mi­la­nov­ca, ta­mo ih pri­ve­žu, is­kr­ca­ju se, pa i do nas do­đu želj­ni ko­li­ko po­gle­da, to­li­ko i upo­zna­va­nja sa ov­da­šnjim spe­ci­ja­li­te­ti­ma. Ni­su Ru­si je­di­ni, ima­mo do­sta go­sti­ju iz ce­le Evro­pe i sve­ta, ali ko­ro­na je i njih spre­či­la pro­šle go­di­ne da nas po­se­ću­ju, pa smo re­la­tiv­no te­ško pre­gu­ra­li pro­šlo­go­di­šnju tu­ri­stič­ku se­zo­nu. Na­da­mo se da će ova bi­ti da­le­ko bo­lja, ali iona­ko smo na­vi­kli na te­ško­će, pa nas ni to ne­će „slo­mi­ti“ - ve­dra je na­ša do­ma­ći­ca, ko­ja je se sa su­pru­gom na tr­no­vit put et­no tu­ri­zma za­pu­ti­la pre sko­ro dve de­ce­ni­je, ali već sad Ka­pe­tan Mi­ši­no br­do je tu­ri­stič­ka atrak­ci­ju ce­log do­njeg to­ka Du­na­va i Đer­dap­ske kli­su­re.

Mi­lić Mi­lje­no­vić