Капетан Миша је са брда у Ђердапској клисури надгледао своју флоту

Гле­да­ју­ћи бо­гат­ство, исти­не ра­ди сте­че­но за­хва­љу­ју­ћи у до­број ме­ри и од­лич­ним ве­за­ма са та­да­шњим не­при­ко­сно­ве­ним вла­да­ром Ср­би­је - кне­зом Ми­ло­шем Обре­но­ви­ћем, а ко­је му је до­не­ло на­ди­мак Рот­шилд са Ду­на­ва, чо­век би по­ми­слио да је овај срп­ски до­бро­твор ро­ђен са „сре­бр­ном ка­ши­ком у усти­ма“, али се ра­ди о го­то­во бо­со­но­гом де­ча­ку ро­ђе­ном и од­ра­слом у го­ро­ви­тој Ђер­дап­ској кли­су­ри, у По­реч­ју он­крај До­њег Ми­ла­нов­ца, у чи­јој бли­зи­ни је и да­нас Ка­пе­тан Ми­ши­но бр­до, са ко­га је, ле­ген­да ка­же, над­гле­дао сво­је без­број­не ла­ђе, ко­је су дуж Ду­на­ва раз­но­си­ле сил­не по­љо­при­вред­не про­из­во­де из та­да аграр­не Ср­би­је у бе­ли свет.

Са­мо Ка­пе­тан Ми­ши­но бр­до да­нас, по­ред име­на, чу­ва се­ћа­ње на овог чуд­ног, пи­то­реск­ног чо­ве­ка нео­бич­не би­о­гра­фи­је и за­хва­љу­ју­ћи брач­ном па­ру Сте­фа­но­ви­ћа, Жи­во­ра­ду и Ду­шан­ки, ко­ји су, на­кон што су њи­хо­ве ма­тич­не фир­ме за­не­мо­ћа­ле (Жи­ка бе­ше ра­дио у фло­та­ци­ји руд­ни­ка Мај­дан­пек, а Ду­шан­ка за­по­сле­на у до­њо­ми­ла­новч­ком „Ме­га­пла­сту“), из­лаз по­тра­жи­ли у отва­ра­њу ет­но ком­плек­са на по­ро­дич­ном има­њу упра­во на Ка­пе­тан Ми­ши­ном бр­ду, сте­че­ви­ни Жи­ки­не по­ро­ди­це.

Да­нас је то нео­бич­на ту­ри­стич­ка де­сти­на­ци­ја, са ко­је се нај­леп­ше ви­ди Ђер­дап­ска кли­су­ра, у ко­јој је до из­ра­жа­ја до­шла умет­нич­ка ду­ша Жи­во­ра­да, ка­ко сам ка­же, око­ре­лог и не­по­пу­стљи­вог ју­го­но­стал­ги­ча­ра, ко­јег ов­да­шњи свет зна и као Жи­ку Бо­со­но­гог, а ко­јег след­стве­но те­жач­ком на­дим­ку за­ти­че­мо док са не­ко­ли­ко при­ја­те­ља и рад­ни­ка вред­но ра­ди на по­прав­ци кро­во­ва и стре­ја, па нам се са ле­ста­ва из­ви­ња­ва на на­ру­ша­ва­њу ина­че не­по­му­ће­ног ми­ра на не­ких 173 ме­тра над­мор­ске ви­си­не, те нас упу­ћу­је на су­пру­гу Ду­шан­ку, ко­ју про­на­ла­зи­мо про­ла­ском кроз пра­ву але­ју, га­ле­ри­ју др­ве­них скулп­ту­ра на отво­ре­ном, де­ла Жи­ки­них ру­ку.

До­че­ку­је Ду­шан­ка го­сте ме­дља­ном ра­ки­јом до­бро­до­шли­це, по­ка­зу­је по­ред су­пру­го­вих кре­а­ци­ја и нео­би­чан вин­ски му­зеј, на­стао за­хва­љу­ју­ћи са­мим по­се­ти­о­ци­ма.

- Љу­ди су у по­чет­ку до­но­си­ли сво­је ви­но на­ма као до­ма­ћи­ни­ма, нај­че­шће из кра­ја из ко­јег и до­ла­зе, па смо до­шли на иде­ју да та ви­на са­чу­ва­мо као сво­је­вр­сни траг о њи­хо­вој по­се­ти. То­ком го­ди­на фла­ша је би­ло то­ли­ко да смо отво­ри­ли му­зеј у јед­ном од ва­ја­та, а ко­лек­ци­ја се сва­ке го­ди­не уве­ћа­ва - по­ја­шња­ва нам Ду­шан­ка, уз­гред пре­зен­ту­ју­ћи и све са­стој­ке тзв. вла­шке со­фре, од­но­сно оно­га што би се на не­ким „фен­си“ ме­сти­ма зва­ло и ме­ни. - Тру­ди­мо се да, по­ред не­на­ру­ша­ва­ња при­ро­де, ти­ши­не и ми­ра, го­сти­ма пру­жи­мо све оно што овај крај по­се­ду­је, па та­ко и хра­ну и пи­ће - има пу­но раз­ло­га за ку­ли­нар­ско уме­ће Ду­шан­ка, а од ње са­зна­је­мо и да је нај­ве­ћи број го­сти­ју до из­би­ја­ња пан­де­ми­је ко­ро­на­ви­ру­са био, за­чу­ђу­ју­ће, по­ре­клом из Ру­си­је.

- До­ла­зе ве­ли­ким ду­нав­ским ту­ри­стич­ким бро­до­ви­ма до Го­луп­ца, До­њег Ми­ла­нов­ца, та­мо их при­ве­жу, ис­кр­ца­ју се, па и до нас до­ђу жељ­ни ко­ли­ко по­гле­да, то­ли­ко и упо­зна­ва­ња са ов­да­шњим спе­ци­ја­ли­те­ти­ма. Ни­су Ру­си је­ди­ни, има­мо до­ста го­сти­ју из це­ле Евро­пе и све­та, али ко­ро­на је и њих спре­чи­ла про­шле го­ди­не да нас по­се­ћу­ју, па смо ре­ла­тив­но те­шко пре­гу­ра­ли про­шло­го­ди­шњу ту­ри­стич­ку се­зо­ну. На­да­мо се да ће ова би­ти да­ле­ко бо­ља, али иона­ко смо на­ви­кли на те­шко­ће, па нас ни то не­ће „сло­ми­ти“ - ве­дра је на­ша до­ма­ћи­ца, ко­ја је се са су­пру­гом на тр­но­вит пут ет­но ту­ри­зма за­пу­ти­ла пре ско­ро две де­це­ни­је, али већ сад Ка­пе­тан Ми­ши­но бр­до је ту­ри­стич­ка атрак­ци­ју це­лог до­њег то­ка Ду­на­ва и Ђер­дап­ске кли­су­ре.

Ми­лић Ми­ље­но­вић