Капетан Миша је са брда у Ђердапској клисури надгледао своју флоту
Капетан Мишу Анастасијевића већина Срба гледа искључиво кроз чињеницу да је био један од најбогатијих људи времена обреновићевске Србије, али и велики добротвор, који је читав свој огроман иметак оставио отечеству, па се, на пример, са пуно права Ректорат Универзитета у Београду данас поноси велелепним здањем у којем се налази, поклоном Капетан Мише.
Гледајући богатство, истине ради стечено захваљујући у доброј мери и одличним везама са тадашњим неприкосновеним владаром Србије - кнезом Милошем Обреновићем, а које му је донело надимак Ротшилд са Дунава, човек би помислио да је овај српски добротвор рођен са „сребрном кашиком у устима“, али се ради о готово босоногом дечаку рођеном и одраслом у горовитој Ђердапској клисури, у Поречју онкрај Доњег Милановца, у чијој близини је и данас Капетан Мишино брдо, са кога је, легенда каже, надгледао своје безбројне лађе, које су дуж Дунава разносиле силне пољопривредне производе из тада аграрне Србије у бели свет.
Само Капетан Мишино брдо данас, поред имена, чува сећање на овог чудног, питорескног човека необичне биографије и захваљујући брачном пару Стефановића, Живораду и Душанки, који су, након што су њихове матичне фирме занемоћале (Жика беше радио у флотацији рудника Мајданпек, а Душанка запослена у доњомилановчком „Мегапласту“), излаз потражили у отварању етно комплекса на породичном имању управо на Капетан Мишином брду, стечевини Жикине породице.
Данас је то необична туристичка дестинација, са које се најлепше види Ђердапска клисура, у којој је до изражаја дошла уметничка душа Живорада, како сам каже, окорелог и непопустљивог југоносталгичара, којег овдашњи свет зна и као Жику Босоногог, а којег следствено тежачком надимку затичемо док са неколико пријатеља и радника вредно ради на поправци кровова и стреја, па нам се са лестава извињава на нарушавању иначе непомућеног мира на неких 173 метра надморске висине, те нас упућује на супругу Душанку, коју проналазимо проласком кроз праву алеју, галерију дрвених скулптура на отвореном, дела Жикиних руку.
Дочекује Душанка госте медљаном ракијом добродошлице, показује поред супругових креација и необичан вински музеј, настао захваљујући самим посетиоцима.
- Људи су у почетку доносили своје вино нама као домаћинима, најчешће из краја из којег и долазе, па смо дошли на идеју да та вина сачувамо као својеврсни траг о њиховој посети. Током година флаша је било толико да смо отворили музеј у једном од вајата, а колекција се сваке године увећава - појашњава нам Душанка, узгред презентујући и све састојке тзв. влашке софре, односно онога што би се на неким „фенси“ местима звало и мени. - Трудимо се да, поред ненарушавања природе, тишине и мира, гостима пружимо све оно што овај крај поседује, па тако и храну и пиће - има пуно разлога за кулинарско умеће Душанка, а од ње сазнајемо и да је највећи број гостију до избијања пандемије коронавируса био, зачуђујуће, пореклом из Русије.
- Долазе великим дунавским туристичким бродовима до Голупца, Доњег Милановца, тамо их привежу, искрцају се, па и до нас дођу жељни колико погледа, толико и упознавања са овдашњим специјалитетима. Нису Руси једини, имамо доста гостију из целе Европе и света, али корона је и њих спречила прошле године да нас посећују, па смо релативно тешко прегурали прошлогодишњу туристичку сезону. Надамо се да ће ова бити далеко боља, али ионако смо навикли на тешкоће, па нас ни то неће „сломити“ - ведра је наша домаћица, која је се са супругом на трновит пут етно туризма запутила пре скоро две деценије, али већ сад Капетан Мишино брдо је туристичка атракцију целог доњег тока Дунава и Ђердапске клисуре.
Милић Миљеновић