Kako socijalizovati decu u uslovima držanja odstojanja?

Iako sa stanovišta zaštite zdravlja, zdravstvenog sistema i medicinske struke ne mogu osporiti nijednu od njih, smatraju da se tim predlogom prenebregava činjenica da vrtić nije čuvalište dece, niti zdravstvena ustanova, već da je njegova primarna svrha i funkcija vaspitanje i obrazovanje.

Katedra za predškolsku pedagogiju Filozofskog fakulteta u Beogradu tim povodom 29. aprila uputila je Ministarstvu prosvete dopis u kojem obrazlaže stavove svoje struke. Kako navode, primena ovakvih mera značila bi takođe ugrožavanje dobrobiti deteta, koje uči u suživotu s vršnjacima i odraslima, a to podrazumeva intenzivan i bliski kontakt, saradnju, praktičnu manipulaciju, eksperimentisanje i istraživanje najrazličitijih sredstava i materijala, negovanje zajedništva.

– Svaka mera, usmerena na socijalno distanciranje, osiromašenje sredine za učenje otklonom svih materijala i sredstava koji se ne mogu više puta tokom dana sterilisati, izolaciju i nemešanje dece i vaspitača u vrtiću, ne samo da je teško izvodljiva, već je i u dubokoj suprotnosti s onim što čini kvalitetan vaspitno-obrazovni program i po svojim efektima kontraproduktivna – tvrde. – Jer ako dete uči ono što živi, čemu ćemo ga onda zapravo učiti: strahu od drugih, sputanosti, odbojnosti i zazoru prema okruženju, eksperimentisanju i istraživanju, nekreativnosti, zatvorenosti naspram radoznalosti. Svođenje dečjeg vrtića na mesto zbrinjavanja i čuvalište za decu (gde su prioriteti način prijema, trijaže i slično, kao da se deca primaju u bolnicu, a ne vrtić, koji treba da bude mesto dobrodošlice i njihovog ispunjenog življenja), u suprotnosti je ne samo s tradicijom razvoja sistema PVO kod nas, već i s proklamovanom orijentacijom svih relevantnih nosilaca nacionalne i međunarodne obrazovne politike, ratifikovanim nacionalnim i međunarodnim dokumentima i savremenim teorijskim saznanjima i dostignućima prakse PVO.

Prema njihovim rečima, osim ka degradaciji profesije vaspitača i sestara-vaspitača, svođenjem njihove složene uloge na samo jedan aspekt – negu i brigu o deci, najavljene mere vode i ka diskriminaciji, i to izlaganjem riziku od obolevanja koje nosi rad s grupama i nemogućnost primene osnovnih mera zaštite, kakvo je, na primer, nošenje maski i rukavica, koje bi bilo sasvim neprimereno kada su u pitanju deca.

Oni skreću pažnju na to da je obustavljen rad predškolskih ustanova u većini zemalja u okruženju i Evropi, te da se ne mogu mehanički prenositi rešenja iz drugih sredina kojima se predviđa otvaranje vrtića, jer one rade u drugačijem profesionalnom i društvenom kontekstu.

– Simptomatično je da se u okviru našeg sistema obrazovanja ni na dalje ne predviđa organizacija nastave u školama, već samo rad produženog boravka pri školama i predškolskih ustanova, što ukazuje na to da se otvaranje obrazovnih institucija zasniva samo na jednom interesu: da se zbrinu deca zaposlenih roditelja, a ne na vaspitno-obrazovnim potrebama.

Zbog toga smatraju da bi država morala da ponudi druge načine zadovoljavanja ovog interesa, recimo, obezbeđivanjem da jedan roditelj ne radi, subvencijama, otvaranjem samo prema specifičnim potrebama, a nikako ne nauštrb interesa dece, radi kojih predškolsko vaspitanje i obrazovanje pre svega postoji.

S. Milačić