Kako razlikovati pravu informaciju od friziranja stvarnosti?
NOVI SAD: U poslednjih godinu dana, sudeći po visokotiražnim tabloidnim novinama i sličnim televizijama, bar tri puta je počeo Treći svetski rat, dva puta samo što nije izvršen državni udar, a o hiljadama senzacionalnih “sitnica” javnih i privatnih o kojima je “izveštavno” da se i ne govori.
Već dugo je ozbiljan posao steći pravu sliku o realnosti. Ispostavlja se da je za to, posredstvom medija, pored priličnog nivoa opšteg znanja, specijalnog obrazovanja i dobre memorije, potrebno i dosta vremena, pa i para. Kako se danas u doba, nikada veće raznovrsnosti medija i ogromne ponude medijskih sadržaja – medijski posredovane stvarnosti – uopšte snaći, kako te sadržaje percipirati i kome verovati? Šta su nam doneli novi mediji koji zahtevaju digitalnu, ali i produbljenu medijsku piimenost?
Internet i novi mediji su, za razliku od masovnih medija, uveli drugačiju praksu – oni ne samo da posreduju društvenu stvarnost na novi način, već drastično menjaju kontekst i logiku, zahvaljujući kojoj se informacije proizvode i razmenjuju. To svakako utiče na način na koji komuniciramo i menja naš odnos prema samoj komunikaciji, drugim ljudima i društvenoj stvarnosti, kaže sociolog dr Dušan Ristić s Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.
Ako su masovni, nastavlja naš sagovornik, elektronski mediji poput televizije uspeli da nam prikažu na primer, neka daleka i egzotična mesta, odnosno da određene ljude i događaje učine važnim i bliskim našim iskustvima, možemo reći da novi mediji doprinose tome da se granice između medijski posredovane virtuelne stvarnosti i fizičke stvarnosti na izvestan način zamagljuju.
Zahvaljujući novim medijima mi se pitamo o tome da li se neki događaj „stvarno“ desio, koliku važnost i uticaj ima na naš život i često imamo utisak da se nešto nije dogodilo ili nije važno ukoliko nije virtuelno posredovano. Dakle, dok su masovni mediji pokušavali da svet fizičke stvarnosti oslikaju kao „stvaran“, novi mediji virtuelnu stvarnost čine „stvarnijom“ od fizičke.
Po rečima dr Ristića, sve više informacija mi danas zaista nalazimo u virtuelnoj, a ne u fizičkoj stvarnosti. Novi mediji u tom smislu, kao multimediji, predstavljaju dominantne izvore informacija.
S obzirom na to da je, kao i u doba masovnih medija, i dalje otvoreno pitanje pouzdanosti informacija i da mnogi izvori informacija danas ostaju izvan našeg domašaja, važno je razvijati medijsku pismenost, kako bismo mogli da razumemo načine na koje mediji funkcionišu, kako utiču na društvenu stvarnost, ali i kako se menja struktura informacija od kojih danas zavise mnoge naše svakodnevne aktivnosti, objašnjava dr Ristić.
Javno mnjenje najvećim delom formiraju masovni mediji, televiziji sve ozbiljnije pariraju društvene mreže. Da li je uopšte moguće prevaliti put od vladajuće funkcionalne nepismenosti, do medijske pismenosti kao pretpostavke kritičkog odnosa spram medijski posredovane stvarnosti?
Medijska pismenost ne znači samo poznavanje tehnike i rukovanje medijima, već razumevanje logike komunikacije, načina na koji se informacije stvaraju, odašilju, puteva koji prolaze da bismo ih mi na kraju dobili kao gotov proizvod. Mislim da je od toga da neke starije generacije i oni koji se tek u kasnijem životnom dobu medijski opismenjavaju, veći problem da medijsko opismenjavanje propuštaju mladi ljudi i generacije koje dolaze. Oni koji pripadaju generacijama „digitalnih urođenika“ (digital natives) i koji se odlično snalaze u rukovanju tehnologijom, treba uporedo da uče o tome šta je forma, a šta sadržaj komunikacije, šta je razlika između podatka i informacije i na koji način se do relevantnog izvora informacija dolazi. S druge strane, važno je reći da su nam novi mediji zaista otvorili mnoge mogućnosti, pitanje je samo načina na koje ih koristimo i šta zahvaljujući njima možemo da uradimo, a da ima širi društveni značaj, kaže dr Ristić.
V. Crnjanski
