Još odzvanja pobednički bunt Novosađana

Bili su dvojnici u redakciji: istovremeno i novinari i književnici. Boško Petrović bio je reporter „Slobodne Vojvodine” od prvih dana njenog povratka u Novi Sad, novembra 1944. Nikada ranije nije radio u redakciji novina pa su mu prvi dani bili izuzetno privlačni, neobični. Pamtio je entuzijazam novinara: neprestano u žurbi, pišu i danju i noću, dežurstva dugačka, a u povratku kući – „morali smo znati lozinku jer su nas stražari na ulicama zaustavljali”. Pamtio je Novi Sad – u „zabataljeni grad, sa svih strana slivao se eho rata. Stizale su vesti o poginulim i preživelim... Prolazile su vojske kroz grad”... Oskudice u svemu, a redakciju je najviše pogađala stalna nestašica roto-papira za štampanje lista. Ali, u gradu je najviše odzvanjao „pobednički bunt” Novosađana. Poneseni slobodom, oni su neviđenim entuzijazmom žurili da životu svog grada vrate život. I on se vraćao ubrzano. To se moralo „zabležiti i u novinama – otvoreni bioskopi, pozorište, a i van grada se stalno nešto važno dešavalo pa je trebalo i putovati” – pamti Petrović. Nikada nije zaboravio jedan novinarski put – kamionom redakcije, u Srem. Njemu, odličnom znalcu nemačkog jezika, dogodilo se neočekivano čudo: našao je – „dnevnik jednog nemačkog vojnika”! Petnaest godina kasnije, pod tim naslovom je objavio knjigu, kao dokument, uz komentar (1962, 1965).

„Danas sam stupio u ’Slobodnu Vojvodinu’ kao mlađi saradnik”, pisao je Aleksandar Tišma u dnevničkom zapisu, 3. decembra 1945. Tek demobilisan iz vojske, zadovoljan je što će pisati za kulturnu rubriku, koju je uređivao Bogdan Čiplić, predratni novinar i pesnik, u redakciji od februara 1945. Tišmino radovanje nije potrajalo – u svom „Dnevniku” priznaje: „Ništa mi ne polazi za rukom. Loš sam novinar... I moram najzad postati duboko svestan da će me samo književno stvaranje dovesti do uspeha”... Hrabri ga veče 1. novembra 1949: napisao je prvu glavu pripovetke „Na letovanju”. Uživa: „Ide besprekorno. Nikad većeg i lepšeg zadovoljstva”. A tri dana kasnije – kad je ponovo čitao tu priču – prigovara sebi: „Očigledno nisam dovoljno usadio u glavu da literatura nije uspeh, već dug rad i borba, pre svega protiv svojih manjkavosti”... Tišma je istih dana vodio dnevničke zapise – dvojako: i o svojim novinarskim uzletima i sumnjama, i o svojim prvim pripovetkama, ali uz vrhunski zahtev: „Pisanjem se ne može baviti, već mu se mora posvetiti”.

I sreća je što je Tišma decenijama ostao posvećen životnom izazovu – pisanju za vrhove naše književnosti i za prevode po svetu.

„To putovanje u Novi Sad bilo je moje prvo samostalno, slobodno, putovanje u životu” – svedočio je Stevan Raičković o letnjem danu 1947, kad se posle mature u Subotici uputio u „Slobodnu Vojvodinu”. Već je bio objavio prvu pesmu, a u redakciji nije moglo biti lepše: „Pamtim: tada je moje ime, prvi put, objavljeno ispod mog rukopisa u ’Slobodnoj Vojvodini’. Bila je to reportaža: Sremski Karlovci u pripremama za proslavu 100-godišnjice pesničke veličine Branka Radičevića”, zapisao je o svom novinarskom prvencu, nikada zaboravljenom. Pamtio je i žetvu u Sremu. Tamo je da reporterski opiše kako vesele devojke i mladići, udarnički, vezuju u snoplje otkose pšenice na strnjici posle kosidbe. S njim je slikar Mića Nikolajević – on svojim crtežima dočarava prizore žetve. I zapis i crteži su optimistički: biće hleba! Raičkoviću, mladiću, godio je poziv redakcije da se oproba kao reporter. Dobio je sobu u velikoj, gospodskoj, kući u centru grada. Zapamtio je i radost: prvu platu u životu. A presudila je želja da studira književnost – u Beograd je odneo i svesku sa stihovima, nastajalim i u Novom Sadu. „Vojvodina je jedan moj život” – pričao je Raičković u našem razgovoru. I nikada nije ni otišao iz panonskih zavičaja – zablistali su u njegovoj lirici kao najlepše, ikada napisano, u inspiracijama ravnicom. Zavičaj je Senta, gde se s roditeljima nastanio 1937. A Bela Crkva i Subotica – dotiču se njegovog života „kao zavičajne svetlosti i senke”. Pamtio je zauvek: u Senti je video prvu reku u životu – video je Tisu. I ona trajno blista u tri njegove pesme:   „Tisa detinjstva!   ...teče duboko kroz moj život”.  Petrović, Tišma i Raičković otišli su iz „Slobodne Vojvodine” – svaki svojim životnim, stvaralčim putem, decenijama posvećeni pisanju. I kad su njihove knjige lirike, priča i romana pripale riznici jugoslovenske, i posebno srpske književnosti, i bile prevođene po svetu, a oni izabrani za akademike, rado su pričali i pisali o svojoj prvoj redakciji. Ona im je, u njihovoj mladosti, pomogla da počnu da upozaju budućeg junaka svoga pera – čoveka i njegov život.      

Nigde toliko ljudi kao u jednom čoveku

Niko u „Dnevnik” nije ušao tako meteorski kao Miroslav Mika Antić. U leto 1954. – na poziv redakcije, poranio je iz Pančeva, i prve dve noći cunjao po gradu i dremao u Dunavskom parku. Doneo je svoje prve zbirke – „Ispričano za proleća” (Mlado pokolenje, 1950) i „Plavo nebo” (Matica srpska, 1954). Antićeve godine i decenije u „Dnevniku” mogu – simbolično – da oglase njegovi stihovi: „Za pola veka samo stoleća sam obišao. Priznajem: pomalo luckast. Pomalo naopako. Ali nikad nisam stajao. Večno sam išao. Išao”...

I bilo je tako: išao je Antić po svetu, a uvek se vraćao „Dnevniku”. I svih godina i decenija u redakciji, uvek je imao dvojnika: Antić, pesnik jugoslovenske popularnosti, živeo je sa saputnikom – neumornim novinarom, prestižnim u jugoslovenskoj štampi. Zabeležili smo Antićeve reči:

„Živeo sam mnogo života. Bar osam. Prvi život mi je novinarstvo. Drugi život mi je poezija. Onda: film, televizija, pozorište... Novinarstvo me nije izneverilo. Ono uvek zna šta se zbiva. Svakog dana sazna bezbroj senzacija.

„Ali, ja volim svet miran, tih. Zato sam bežao u poeziju. A u njoj sam dobijao još veće groznice. U tim nemirima, vraćao sam se novinarstvu kao nečemu normalnijem. Tako mi je prošlo više od tri decenije”...

Antićev novinarski dan bio je četvrtak. Porani u redakciju i po stolu poređa nisku papirića: na njima – nečije ime, datum, zgodna fraza... Te beleške budu mu kao neka arhiva. Papir – novinarsku šlajfnu – hitro uvuče u mašinu, odmah napiše „Obično petkom”. Pogleda u onu arhivu i počne reportažu da piše, s dva prsta, ali tako brzo da to liči na juriš slova po šlajfni. Kad neko uđe u sobu, ako još i gnjavi, Antić plane: „Vidiš li da pišem!” Na tri stranice rukopisa, negde precrta reč, doda novu. I tako svakog četvrtka, godinama.

A petak je bio dan „Dnevnikovog” ponosa. Među više od deset dnevnih listova u Jugoslaviji, nijedan nije imao takvu reportažu – nadahnutu humanizmom, plemenitošću, prisnu čitaocu, kivnu na nepravde, navija za nejake... „Obično petkom” bilo je i s naslovima: „Otkud tati pare”, „Koliko vredi čovek”, „Neko nekog laže”, „Osvrtanje za kućama”, „Ko pije a ko plaća”... Pričao je: – „Obično petkom” bio je moj pokušaj da s malo tuge i osmeha imitiram Čehova. Ja sam drukčiji temperament, i to nije ni nalik na njega, mada bih bio ponosan da jeste. Tako je to, zapravo, bilo nalik na mene... Mnogi čitaoci su prepoznali sebe, osećali sa mnom, pisali mi – to je bio njihov život, ali i moj”... Kao moto tom nezaboravnom letopisu o piscu i čitaocu, može da bude ovaj Antićev dvostih:  „Nigde toliko ljudi   kao u jednom čoveku”.

Antić je i otišao od nas kao niko pre njega. Plavi čuperak srpske lirike i novinarski cvet „Dnevnika”, ispraćen je u tišinu beskraja kako je i želeo: samo stihom i zvukom. Napisao je: „Ne sme niko da mi drži govor”. U povorci su ođeknuli stihovi njegove „Besmrtne pesme”, poslednje u njegovoj poslednjoj zbirci – „Tako zamišljam nebo”. A Janika Balaž i njegovi tamburaši oglasili su romsku baladu „Piro manđe korkoro” – setu o trošnosti i ukletosti života.

Bio je smiraj 26. juna 1986.

Čast i golema obaveza novinara

Sve generacije novinara i urednika „Dnevnika” poštovale su zaveštanja svojih preteča. Sve školovaniji i uzorniji u novinarskom zanatu, činili su to i u saglasju s novim izazovima i potrebama života u savremenosti.

„Moje staro novinarsko srce diše ovih dana s Vama, sa srcima mlade naše novinarske garde” – tim gospodstvenim rečima je Veljko Petrović ulepšao 20. rođendan „Slobodne Vojvodine”, 1962. Podsetio je i na početak lista i žrtve: „Mi stari srpski novinari, Vojvođani, naročito saosećamo sa slavom i tragedijom onih drugova, heroja – novinara, koji su imali toliko nadčovečanske, moralne snage – i hrabrosti i prisebnosti! – da svoj poziv i u ilegalnosti predano vrše. Prihatiti njihovu buktinju, njihovo pero – „velika je čast i golema obaveza” novinara – „narodnog obaveštača i prosvetitelja”, poručio je slavni pisac, čitalac i prijatelj „Dnevnika”.

Može li se pomišljati na to da će ova, i nove svečanosti posvećene slavnoj „Slobodnoj Vojvodini”, podstaći da se traži i nađe novi primerak njenog, istorijskog, broja 1?

Možda.

Nade uvek ima.

Pripremio: Ljuba Vukmanović