Slobodna Vojvodina izrasla u ratnim strahotama, opstala kroz Dnevnik

Opisano je kako je list pripremao prvi glavni urednik Svetozar Marković Toza, tada organizacioni sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu. I kako je oko 400 primeraka umnoženo na rotacionom geštetneru u skučenom prostoru, tajno iskopanom uz kuću krznara Ćire Šovljanskog, u tadašnjoj Kisačkoj 89, pored Almaškog groblja. Redakcija i štamparija imale su samo 2,66 metara kvadratnih! Tu su: tesna mesta za pisaću mašinu, geštetner i radio, polica za štampane stranice, svetiljka koja se gasila pre svake opasnosti. I to je sve! Veruje se da su ilegalci razneli po Novom Sadu oko 100 primeraka „Slobodne Vojvodine” i da je list stigao i u Sombor, Vrbas, Bečej, Suboticu... Tragedija se zbila u košmarnoj noći između 18. i 19. novembra 1942. Kuća s tajnama, na prepad opkoljena posle ponoći, zasuta je puščanom vatrom, bombama i suzavcem okupatorske policije i vojske. Poginuli su domaćin kuće Ćira Šovljanski i urednik Branko Bajić, advokat, pisac, predsednik Pokrajinskog narodnooslobodilačkog odbora za Vojvodinu. Svetozar Marković je ranjen, i tako uhvaćen. Lečen je u Segedinu, vraćen u Novi Sad, svirepo mučen u istrazi... Markovićevo oproštajno pismo svojima priliči antologiji heroizma boraca za slobodu. Na papiriću, u harmoničnom nizu 14 rečenica, napisao je:

„Dragi i mili moji roditelji, Osuđen sam na smrt i danas će biti izvršena kazna. Osećam se dobro i potpuno sam svestan onoga što sam radio i za šta sam živeo. Bio sam uvek vaš dobar sin, iako ste zbog mene dosta propatili. Ali tako je to moralo da bude. Idem u smrt bez i najmanje straha. Nikada se ničega nisam bojao, pa tako i sada. Nisam o vama znao ništa punih 16 meseci, te ne znam da li ste u životu i kako ste.

Hvala vam na svemu. Plamene pozdrave vama i mojoj dragoj braći: Ljubi, Urošu i Radi.

Topao pozdrav Mari. Mnogo volim, grlim i ljubim našu decu: Katicu, Brašu i Micu. Pozdrav svima ostalima. Moja draga Milica ostaje i dobro će vaspitati malu moju Ružicu i dete koje očekuje. 9 – II – 1943. Vaš Svetozar”.

Toga dana, Marković je obešen u dvorištu kasarne u Futoškoj ulici i pokopan na Almaškom groblju. Iako u očekivanju porođaja, brutalno su zlostavljane i Ljubica Šovljanski i Milica Marković – ona je i osuđena na pet godina zatvora.

Prvi broj „Slobodne Vojvodine” jedinstven je i po tome što u porobljenoj Evropi, koliko je poznato, nije bilo antifašističkog lista rađanog s toliko stradanja i pogibija. Markovićevo delo – reč istine branjena životom – nastavilo je da ođekuje po Vojvodini i pored novih zločina okupatora. Njegovi saborci, uz sve opasnosti od pogibija, hrabro su pripremali i štampali „Slobodnu Vojvodinu” i dve naredne godine pod okupacijom, a pojedini brojevi imaju čak 2.000 primeraka.

Dvobroj 2-3, za mart i april 1943, umnožen je u kući Dragutina Radanova Bape, u Vrbasu.

Broj 4, za maj, potiče iz kuće Ise Sremca u Paragama.

Dvobroj 5-6, za avgust 1943, i svi naredni brojevi do 22. – iz 29. septembra 1944. – objavljeni su u Sremu. Mašinu za štampanje ilegalci u Beogradu natovarili su u motorni čamac i uz Dunav dovezli do Belegiša. Preneta je na usamljeni salaš Milana Šušnjara kod Surduka i smeštena u tajno sklonište iskopano na njivi. „Slavni sremski tigl”, kako ga je kasnije nazvao Vladimir Dedijer, štampao je 17 brojeva „Slobodne Vojvodine”. Tajni kuriri raznosili su list po Vojvodini, a primerci su stizali i do štabova u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni – i u Italiju, za naše ranjenike, koji su bili tamo na lečenju”.

Tri naredna broja lista – 23, 24. i 25. – iz oktobra i novembra 1944. – potiču iz Banata, iz Petrovgrada, potonjeg Zrenjanina. „Slobodna Vojvodina” srećno se vratila u Novi Sad: „Ovim brojem ... počinje da izlazi redovno u slobodnom Novom Sadu, pošto je tek sada štamparija osposobljena” – javljeno je u broju 26 od 19. novembra 1944. A petnaest dana kasnije, 5. decembra 1944, Svetozar Marković proglašen je za narodnog heroja Jugoslavije. Od toga dana – „Slobodna Vojvodina” počela je da izlazi kao dnevni list. I to je trajalo do 1. januara 1953: tada se prvi put pojavilo novo ime – „Dnevnik”, izbrano na konkursu redakcije, s učešćem više hiljada čitalaca. Urednici lista u ratu – nastavljači Markovićevog životnog dela – bili su istaknute ličnosti oslobodilačkog pokreta: Nikola Petrović, Geza Tikvicki, Đurica Jojkić, književnik Jovan Popović, Stanka Veselinov, Živan Milisavac.

O prvom broju „Slobodne Vojvodine”, odmah posle rata, saznalo se gotovo sve, ali je on viđen tek 17 godina posle štampanja, kad se već pomišljalo da neće nikada. Početkom januara 1959. saznalo se da je istoričar Josip Mirnić iz Novog Sada otkrio u partijskom institutu u Budimpešti tekstove iz prvog broja „Slobodne Vojodine”. Prevedeni na mađarski, bili su među spisima o suđenju Markoviću. Ne zna se zašto uz prevod nije zatečen i originalni primerak broja 1, kao dokaz, kako je ustaljeno u sudu. Ali, vest o tome pomogla je da se otkrije primerak broja 1. Prava je sreća što je za novost iz Budimpešte saznao i Todor Žikić, nastavnik u Novom Sadu. Setio se: on ima „Slobodnu Vojvodinu”, baš broj 1! – pričao nam je kasnije. Ali, zaboravio je gde ga je sakrio – tajno, još u aprilu 1944! Iskrsao je lik Petra Dimitrijevića: njihove majke su sestre, a oni kao rođena braća. I životni put im je isti: izučili su za grafičare – slovoslagače u štampariji. Žikić se setio presudnog trenutka: u kući u Ulici Dostojevskog, gde je stanovao, Dimitrijević mu je poverio taj primerak prvog broja „Slobodne Vojvodine”. I kazao je: „Sakrij ga i čuvaj!”

Dimitrijević je osetio da mu je policija na tragu i žurio je da na sigurno skloni ili uništi sve što bi ga teretilo, kao člana Partije i ilegalca u gradu. A već posle nekoliko dana, na poslu u štampariji je uhapšen i mučen je u zloglasnom zatvoru „Armiji”. Ubrzo je odveden u zatvor u Bačkoj Topoli i odatle deportovan u Nemačku – u koncentracioni logor Dahau, desetak kilometara od Minhena. Dimitrijevića je u Dahauu poslednji video njegov poznanik iz Novog Sada – Ivan Mudrinski, novinar lista „Dan”. I on je bio ilegalac u gradu, a uhapšen je u maju 1944. Slučajno su saznali da su zatočeni u istoj, dugačkoj, baraci 27. Novosađani, a gde su se sreli – kao skeleti u odeći logoraša, na pragu krematorijuma! Mudrinski se i sutradan uputio da poseti Dimitrijevića. Video ga je na izlazu iz barake – na tragači, s umrlima te noći. A samo pet dana kasnije, Dahau je oslobođen – pamtio je Ivan Mudrinski, potonji glavni urednik „Službenog lista Vojvodine”, u izdanju kuće „Dnevnik”. U porodičnom albumu Žikića čuva se posmrtna lista, štampana 1945. Na njoj piše da je strojoslagač Petar Dimitrijević „ispustio svoju mladu i plemenitu dušu 24. aprila 1945. godine, u zloglasnom fašističkom logoru Dahau, u 34. godini života svog”. Porodica mu je podigla spomenik na Almaškom groblju – na ploči je i Petrov portret iz predratnih godina. Ime mu je uklesano i na spomen-ploči, davno postavljenoj, na nekadašnjem Domu grafičara, u Ulici Arse Teodorovića. Ime mu je i u knjigama o Novom Sadu.

Otkriće prvog broja „Slobodne Vojvodine” bilo je čudo. Tvrdilo se posle rata: nema ga – neće ga ni biti! I kad je Žikić oglasio da ima tu retkost, radost je bila zadivljujuća. U Biblioteci Matice srpske, čiji je upravnik tada bio Borislav Mihajlović Mihiz, očekivali su Žikića, sa željom da ga nagrade jednom platom. Ako je malo – dati dve. Bude li malo – dati tri. Ako i to bude malo – dati koliko traži! Sam Žikić nije ništa ni očekivao, još manje tražio. Poklonio je primerak broja 1, radostan što to čini u Matici srpskoj, u kojoj je nekada bio korektor. Kazao je da je srećan što je broj 1 našao tamo gde ga je i sakrio – među knjigama biblioteke svog brata Petra Dimitrijevića.  

„Pronađen prvi broj ’Slobodne Vojvodine’! ” – tu izuzetnu vest objavio je „Dnevnik”, 4. oktobra 1959. Tada je prvo u Matici srpskoj viđeno kako izgleda prvenac „Slobodne Vojvodine”. List ima 24 stranice, formata 21h33 santimetra. Prva strana je uređena baš novinarski, s oznakama pravog lista. Piše da je list – „organ Pokrajinskog narodno-oslobodilačkog odbora za Vojvodinu. Broj 1. Godina 1. Novembar 1942”. Značenje reči u zagradi – „(Izdanje za Bačku)” – objašnjeno je na poslednjoj stranici: „’Slobodna Vojvodina’ izlazi jedanput mesečno u posebnim izdanjima za svaku oblast Vojvodine, tj. Bačku, Banat i Srem, naizmenično latinicom i ćirilicom”. Ne pominje se tajna – da list izlazi u Novom Sadu. Na vrhu prve stranice je poklič „Smrt fašizmu – sloboda narodu”, a nju krase dve krupne crvene reči – „Slobodna Vojvodina”. Ta slova, za kalup štampe, u linoleumu je urezao Mladen Sekicki, student tehnike, iz Vrbasa.

Šta je taj jedini primerak prvog broja značio u Biblioteci Matice srpske, gde se čuva više hiljada naslova novina iz starih i novih vremena? Upoređen je s odisejom „Serbskija novini” iz 1791. godine. Te prve novine na srpskom jeziku u Beču su izdavala braća Markides–Puljo, dva puta nedeljno. i  čitav vek je prošao a da nije viđen nijedan primerak iz 1791! I dogodilo se jednoga dana, godine 1905: u Maticu srpsku došla je nepoznata žena iz Segedina i donela senzaciju – sve brojeve štampane 1791! Sve, od broja 1 do broja 105! Otkriće prvog broja „Slobodne Vojvodine” – ravno je tome čudu. U istoriji kosmopolitskog Novog Sada, sazdanoj i na pisanoj i štampanoj višejezičnoj reči novina, časopisa, knjiga književnosti, umetnosti, nauke, usamljeni prvenac tajne ratne redakcije – nije nalik nikome. Istorijom svoga tajnog nastanka, svojim posvećenjem slobodi, a posebno po onoj noći pogibija, i po godinama skrivanja, i po neočekivanom povrataku u život – nema dvojnika. Bio je i ostao nalik jedino sebi.

Broj 1 čuva se „pod sedam pečata”

Trajno upisan u retkosti Biblioteke Matice srpske pre 58 godina, tamo se i sada čuva „pod sedam pečata”, ali strada od samog sebe. Preti mu njegov papir, star možda i osam decenija. To je ona trošna, slabo obrađena i porozna drvenjača za nekadašnje geštetnere, sklona raspadanju. Papir bi se mogao podmladiti – ima takvih tehnologija, ali bi se ugrozila crna boja slova. Reči bi se izgubile! Zato se broj 1 ne daje u ruke: čuva se da traje njegova krhost i njegov uzbudljivi život.

Matičina Biblioteka, još 1959, učinila je najbolje što se tada moglo: za istraživače je štampala fototipsko izdanje prvih šest brojeva „Slobodne Vojvodine” (1, 2–3, 4, 5–6), umnožavanih na geštetneru za vreme okupacije. A u novom fototipskom izdanju (1962), sabrani su svi ratni brojevi lista, od 1 do 29 – zajedno imaju čak 200 strana! Gde je broj 1 nastao, na čemu i kako je umnožen, dočarano je u Muzeju štampe, uređenom 1981. u kući Ćire Šovljanskog (sada Ulica Vojislava Ilića 15). A knjiga Dušana Popova „Istorija ‘Slobodne Vojvodine’ (1942–1952)” – prva je sabrala sve poznato, i mnogo novog, o nastanku i trajanju lista. Popov je pisao: iza inicijala kojim su bili potpisani prilozi dopisnika iz Vršca – „otkrili smo ime” Vaske Pope. Mnogo godina kasnije, već pesnik svetskog ugleda, Popa je poslao „Dnevniku” svoj rukopis pesme „Novi Sad u cvetu” – tako je i objavljen, uz razgovor sa slikarom Milanom Blanušom kako je crtao znamenja za četiri zbirke Popine lirike. Broj 1 „Slobodne Vojvodine” čitan je po Novom Sadu i 66 godina kasnije. Umnožen u savremenoj štampi, bio je poklon „Dnevnika” čitaocima za Noć muzeja 17. maja 2008.

Pripremio: Ljuba Vukmanović