Jelena Pantić i Vlado Ilić: Praštanje ili poravnanje

što je opraštanje emotivni, a ne misaoni proces. Ipak, nećemo oprostiti ako to jednostavno svesno ne odlučimo. Emotivno opraštanje, opraštanje srcem, istinsko otpuštanje je proces. To je proces zaceljivanja emotivne rane – rekla je za TV magazin psihološkinja Jelena Pantić kojoj su emocije i emocionalna inteligencija uža specijalnost.

Ovaj proces je strogo individualan i nema potrebe da se forsiramo. Prema stavu psihologa sasvim je u redu ako ne možemo nekom nešto da oprostimo.

- Ne bi trebalo ni ući u stanje krivice zato što ne mogu da oprostim, jer me u ovom trenutku jako boli i ne mogu da praštam. Jako je važno da se bude iskren prema sebi, da ne potiskujemo, jer to usporava proces i vrlo je štetno. Pre svega neophodno je priznati ono što jeste. Priznati da nekom nešto zameramo, priznati da krivimo nekog, da smo povređeni, priznati da smo ljuti – naglasila je Pantićeva.

Neophodno je pustiti ta osećanja i proći kroz njih. Prema mišljenju stručnjaka taj proces može da traje par sati, par dana ili par godina. Sve je individualno.

- Opraštanje dolazi tek posle zaceljivanja. Naglasila bih da opraštanje ne mora nužno da znači i nastavak odnosa. Dakle, mi možemo nekom da oprostimo, i da bez mržnje, ljutnje i ogorčenosti ne želimo da dalje nastavimo taj odnos. To je najčešće zato što procenjujemo da je to neko kome ne možemo da verujemo i da mislimo da bi nas mogao ponovo povrediti. S druge strane kada vidimo iskreno žaljenje kod osobe koja nas je povredila i kada procenimo da se to ne bi ponovilo, onda se ne bi remetio dalji tok odnosa – poverila nam je Jelena.

Potrebno je dati sebi vremena, pronaći razumevanje i ljubav, potražiti podršku u sebi ili kod dragih osoba, a zašto ne i od stručnjaka.

- Važno je da znate da niste loši ako nekom nešto zamerate, niti ako vam je teško da oprostite. Polako i nežno, stići ćete na mesto ljubavi i razumevanja. Na mesto na kom osećate da nemate šta da oprostite. Na mesto s kog imate razumevanje za druge ali i za sebe. Na mesto gde više ne boli. Tada ste oprostili. I tada to više nije bitno – napomenula je Jelena Pantić i nadovezala se - Između opraštanja i zaboravljanja ne bi trebalo da stoji znak jednkosti. Ako smo nešto emocionalno obradili i otpustili, onda nećemo imati potrebu da se stalno vraćamo na to, odnosno kada se nekad i setimo tog događaja, nećemo više imati jak emotivni naboj.

Upravo je taj jak emotivni naboj koji je prouzrokovala neka povreda ono je što nam ne dozvoljava da se oslobodimo. Svaki put kada se toga setimo, osećamo intenzivne neprijatne emocije: jed, jad, gorčinu… Ono što je bitno da znamo, prema rečima stručnjaka, je da ako smo nešto nekom oprostili to ne znači i da smo opravdali taj postupak. Kada oprostimo mi možemo razumno i staloženo da kažemo da smo povređeni, ali da pri tom više ne budemo zarobljeni u nekoj nekonstruktivnoj emociji. Zato i imamo potrebu da oprostimo.

- Opraštanje oslobađa. Ako nešto nismo oprostili, to onda zauzima neki emocionalni prostor u nama, oduzima nam emocionalnu i životnu energiju. Da bismo mogli da ponovo živimo punim kapacitetom, potrebno je da se oslobodimo te iscrpljujuće težine i da oprostimo - savet je Jelene Pantić (www.jelenapantic.com).

Mnogi su mišljenja kao i engleski poeta Aleksndar Poup da je „grešiti ljudski, a paraštati božanski”. Takav je i stav Vlade Ilića, terapeuta porodičnog rasporeda:

- Opraštanje se provlači kroz mnoge životne sfere, ne samo religiozne. Najveće povrede često nastaju u porodici, između roditelja i dece ili u partnerskim odnosima. Zbog velike ljubavi i blizine dolazi do povreda i do ideje da bi se trebalo oprostiti. Međutim praštanje ima suprotnu dinamiku: kada pogledamo religiozni kontekst – samo Bog prašta. Onaj ko prašta je dobar i nesvesno se uzdiže na božanski podest i postaje nedostupan, u svojoj dobroti postaje ohol i gord –rekao je Ilić.

To se često može videti u partnerskim odnosima: onaj ko prašta još više ljuti onog kome se prašta, jer mu se oduzima dostojanstvo i mogućnost za poravnanje. Prema Ilićevom stavu poravnanje je jedna od osnovnih kosmičkih dinamika koje se ogleda i u našem životu:

- Energija života se hrani od poravnanja – kada nam neko učini nešto lepo imamo želju da mu vratimo dobrim i dajemo malo više. To je način da ljubav ili neka fina emocija raste. Ali onaj ko dobija mnogostruko više često se oseća ugušen pažnjom. Izgleda paradoksalno, ali to se vrlo često dešava u partnerskim odnosima. Suština je da nekom damo samo onoliko koliko može da primi! – istakao je Ilić i nadovezao se - Sličan je proces i u negativnom smislu. Ako nas neko povredi, osećaćemo se sasvim dobro i potpuno u pravu ako toj osobi vratimo milo za drago. To je taj osećaj za poravnanje koji je duboko usađen u nama. Religijskim vaspitanjem nama se često servira ideja praštanja. Međutim to tako ne funkcioniše...

Svima je dobro poznata izreka iz Starog zaveta „oko za oko, zub za zub“. To bi bilo poravnanje „na nulu“. No, ako bismo se time rukovodili, mnogi bi bili krezubi i slepi i najverovatinije bi došlo do istrebljenja, jer osveti kraja nema. Na ovim balkanskim prostorima dobro je poznata krvna osveta. Ipak, razvojem civilizacije se došlo do spoznaje da jednako uzvraćanje i nije najbolji način način poravnanja, jer kao što ljubav raste, tako se i mržnja uvećava.

- Zato je važno da kada idemo energijom poravnanja, ne vraćamo istom merom. Vrlo je bitno da pre nego što mi uzvratimo, dozvolimo osobi koja nas je povredila da to poravna, da se iskupi, tj. da ponovo pronađe način da dopre do nas. Osnovno je da ne oduzmemo svojim gordim činom opraštanja osobi čast i dostojanstvo, jer to je nešto najgore što možemo da joj oduzmemo – naglasio je Vlado Ilić.

Taj osećaj časti i dostojanstva veoma je izraženo u japanskoj kulturi gde je pravilo da se ni najgorem neprijatelju nikada ne oduzima dostojanstvo. Kada se čoveku oduzme dostojanstvo, on je onda spreman na sve! Zato smo upitali terapeuta porodičnog rasporeda kako oprostiti onom ko nas je povredio, a ne oduzeti mu dostojanstvo:

- Kada bismo se (samo) izvinili, shvatili bismo da to tako ne funkcioniše, prosto to nije dovoljno. Međutim, kada bismo rekli da nam je žao, onda bismo na takav način omogućili poravnanje. Drugi način je staviti osobi do znanja da vas je povredila i uzvratiti, ali manjom merom. Kada su u pitanju osobe koje volimo kao što su roditelji ili deca, onda je potrebno (simbolično) otići na mesto ljubavi i vratiti se pre te povrede. Kada dođe do poravnanja, vrlo je bitno spiritualno zaboravljanje, jer tako ulazimo u ravnotežu i bivamo slobodni. Nije dobro stalno se vraćati na mesto povrede, jer to bi bilo kao da stalno čačkamo ranu koja je tek zarasla – tada ne dozvoljavamo poravnanje - istakao je Vlado Ilić, terapeut metode Porodičnog poretka.

Marina Jablanov Stojanović