Invazivni američki rak hara našim rekama

Sačekao nas je predsednik Udruženja “Rečni rakovi” iz Inđije Nenad Pešut, koji se poslednje četiri godine bori za Dunav i njegov opstanak, te dok smo hodali između vezanih plovnih vozila na doku, on nam priča da postoje saznanja o njihovom prisustvu kod nas poslednjih dvadesetak godina. U Nemačkoj su, kaže, detektovani još pre jednog veka, dok on poseduje listu od preko 90 mesta koju ažurira po informacijama alasa sa vode, a pretpostavka je da su namerno ubačeni.

- Invazivni američki rak (Faxonius limosus) inače je fizički jači od naših autohtonih rečnih rakova kao što je Actacus actacus, pritom im prenose i račju kugu, te prosto imamo ekološku katastrofu – kaže Nenad Pešut. – Izlovljavam ih već četiri godine i za sve to vreme, još nisam naišao na naše vrste u vodi, osim na Biološkom fakultetu, te praktično verujem da su istrebljeni.

Dok nam je Nenad demonstrirao kako oni zaista izgledaju vadeći kavez za lov iz vode, objašnjava nam da se brzo razmnožavaju i razvijaju jer nemaju puno prirodnih neprijatelja. Najviše se hrane ribljom ikrom i sada im je baš period razmnožavanja, kako bi mladi bili spremni na vreme.

- Ljudi su mišljenja da rakovi u vodi iniciraju njenu čistoću, a po mom dosadašnjem iskustvu, ovi invazivni mogu da žive u izuzetno nekvalitetnoj vodi i u blatnjavim barama – priča naš sagovornik. - Konstantno su na dnu i vole da kopaju rupe podižući sediment i menjaju mu strukturu, te imaju negativan uticaj i na sam kvalitet vode. Godišnje sigurno naprave više od stotinak miliona evra štete samo jedući riblju ikru. Kečigu su istrebili, s obzirom na to da je ona riba dna i siguran sam da su kečigama više naštetili ovi rakovi nego ribokradice.  

Ti strani beskičmenjaci su svih veličina, jer se konstantno obnavljaju u rekama, a što se tiče starosti, najduže mogu da žive između četri i šest godina, otkriva Nenad. On ih inače gaji u svom domu u akvarijumu, kako bi mogao što bolje da prouči njihovo ponašanje.

Somovi prirodni prečistači

Jedini prirodni čistač dna od invazivnih beskčmenjaka je som, a to su Pešutu potvrdili ribari na vodi. Kada čiste ribu, puni su im stomaci rakova sa ljušturom i zato bi se trebala obratiti pažnja i na uzgoj somova u svrhu prečistača invazivnih rakova.

- Primetio sam da na svakih dvadesetak dana ovi rakovi se presvlače poput zmija i u tom periodu su mekani kao puding, pa ih i druge ribe mogu jesti – kaže predsednik udruženja „Rečni rakovi“ Nenad Pešut, nabrajajući da se tada goste veći primerci šarana i smuđa.

- Doneo sam kući velikog ulovljenog i dok sam istraživao, naišao sam na informacije da je najveći uhvaćeni takav rak 12 centimetara, a moj ima 18, te njega čuvam za naučni projekat – nasmejano će „rakolovac“. - Lep je i veliki, verovatno izbaci 800 do 1.000 jajašaca, a šteta od samog jednog takvog primerka je i par hiljada evra. Pa kad sračunate da tu ima sto tona rakova, prosta je matematika. Mi ih hvatamo kavezima specijalizovanim za tu namenu i da budem iskren, ono što izlovimo, bar 90 odsto skuvamo i pojedemo, jer su odlični za ljudsku ishranu. Urađena je analiza mesa sa Institutom za prehrambenu tehnologiju „Fins“ i ispostavilo se da nema štetnih materija ili teškh metala koji su prisutni u dunavskoj ribi, a poseduje aminokiseline i druge komponentne pogodne za ishranu. Neke primerke koje izlovimo dajemo fakultetima i nekim školama.

Kod nas je kaže problem što ne postoji nikakva zakonska regulativa kojom bi se uredilo rešavanje tog ekološkog problema, što je šteta, jer bi naša zemlja mogla da ima mnoge koristi od tih vrsta. Članovi njegovog  Udruženja imaju dozvolu za vađenje i monitoring invazivnih rakova, jer sarađuju sa institutima i fakultetima, ali država nema uređen sistem lovaca na rakove. U Nemačkoj je problem rešen jednim delom tako što je uvedeno upravo licenciranje rakolovaca: plate dozvolu i spoje lepo i korisno prodajući dalje restoranima.

- Bilo bi dobro kada bi se i kod nas svaki ribar mogao baviti njihovim izlovoljavanjem, a moramo pokrenuti masivno hvatanje, preradu i prodaju, otvoriti novu granu privrede, kada bi država umesto stotine miliona štete godišnje profitirala bar za toliko i ne bi li spasili naše reke – tvrdi Pešut. -  Za to treba promena zakonske regulative, kako bi se oni uvrstili u gastronomsku ponudu Srbije ili u turističkom smislu pokrenuti festivale rakova, po uzoru na Švedsku, Dansku ili Ameriku. Dosta se koriste i u farmaciji, a uz sve to bi se trebalo okrenuti i uzgoju naših autohtonih rakova i vraćanju u prirodna staništa iz kojih su istrebljeni.

Primećene još tri invazivne vrste raka koje tek dolaze kod nas, a mnogo su krupnije i agresivnije od američkog, te se nažalost, Dunavu ne piše dobro, zabrinuto nam kaže naš sagovornik, koji navodi da sarađuje sa mađarskim i austrijskim institucijama koje se bave zaštitom Dunava, te mu šalju izveštaje koji potkrepljuju tu činjenicu. U Mađarskoj su već registrovane, a kod nas, kaže, minijaturni jastozi se mogu očekivati za oko tri godine u Dunavu.

Ivana Bakmaz