Inkluzija u obrazovanju - potrebe protiv realnosti
Kada se spomene inkluzija, i stručnjaci i roditelji u Srbiji skeptično odmahuju glavama, svako posmatrajući iz svog ugla. Ne čudi zato što se o inkluziji u obrazovanju već nekoliko godina vode
polemike, a zajednički zaključak svih zainteresovanih strana jeste da nam nedostaje novac kako bismo ovu zamisao sproveli u delo na dobrobit sve dece.
- Kao obrazovni koncept, inkluzivno obrazovanje polazi od potrebe uključivanja svakog deteta u redovni sistem školovanja. Dakle, bez obzira na fizičko, intelektualno, kognitivno, emocionalno, socijalno, jezičko ili drugo stanje jer svako dete ima pravo na školovanje u istom okruženju sa svojim vršnjacima, ima pravo da bude uključeno u redovni obrazovni sistem, tačnije u redovne škole i razrede – kaže Milena Milićević, defektolog i istraživač Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja iz Beograda. - Međutim, inkluzivna škola nije samo pohađanje redovne škole. Suština je u promeni škole koja sada treba da bude spremna da odgovori na potrebe svih učenika, bez obzira na njihovu različitost.
Zbog značaja inkluzivnog obrazovanja stručni i naučni krugovi u našoj zemlji tragaju za sistemskim rešenjima, jer su ova, oličena Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kratkotrajna i sporadična, nedovoljno fleksibilna. Kako kažu, prepreke u sprovođenju inkluzije nastajale su zbog nerazumevanja osnovnih pojmovna, nedovoljnog poznavanja zakona i poteškoća u uspostavljanju baze stručnog usavršavanja.
- Drugim rečima, ne može se smatrati da je naš vaspitno-obrazovni sistem uspešan dokle god inkluzivno obrazovanje nije u njemu utemeljeno kao sredstvo postizanja društvene ravnopravnosti – kaže Milićević. - Činjenica je da se pokušaji formalnog prenošenja inkluzivnog procesa u praksu neretko završavaju nesupešno jer se zaborave neke od njenih ključnih pretpostavki. Primera radi, prva pretpostavka glasi da dete sa smetnjama u razvoju u savremenom, inkluzivnom okruženju treba da dobije više nego u specijalnom, segragacionom sistemu. Ukoliko je okruženje neadaptirano, vršnjaci nepripremljeni, a nastavnici razredne ili predmetne nastave nedovoljno stručno osposobljeni i spremni za rad za učenikom s razvojnim smetnjama, postavlja se pitanje opravdanosti uključivanja deteta u redovan vaspitno-obrazovni sistem.
Kako kaže Milena Milićević, preliminarni rezultati istraživanja u Srbiji pokazuju da oko 40% dece s cerebralnom paralizom uzrasta do sedam do 18 godina pohađa osnovne škole za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju, dok trećina pohađa redovnu osnovnu školu. U srednjoj školi za učenike sa smetnjama u razvoju se nalazi nešto više od 11 odsto, a u kućnim uslovima se obrazuje oko 5 posto dece iz ove populacije. Usluge dnevnog boravka u organizaciji ustanova socijalne zaštite koristi tek 7 odsto dece s cerebralnom paralizom. Procene pokazuju da jedan broj dece nije obuhvaćen ni jednim od navedenih oblika vaspitno-obrazovnog rada niti koristi dnevne usluge u zajednici. Najveći broj učenika osnovnih škola, nešto više od 80 odsto, školuje se uz individualni obrazovni plan.
- Posebno zabrinjava podatak da tek nešto više od trećine dece s cerebralnom paralizom ima personalnog asistenta koji je uglavnom angažovan između 20 i 25 radnih časova nedeljno, i to u domenu lične pomoći detetu (samostalno kretanje i korišćenje toaleta). Najčešće majke preuzimaju ulogu personalnog asistenta, dovode dete do škole, brinu se o njemu za vreme odmora i vraćaju kući, što ostavlja posledice po kvalitet života porodice.
Školski objekti nisu planski prilagođeni učenicima s motoričkim poremećajima. Izuzetak, naravno, čine noviji objekti, izgrađeni u skladu s propisanim standardima. Većina roditelja ističe da su škole spremne da izađu u susret i obezbede korišćenje prostorija u pristupačnijim delovima zgrade, prevazilazeći deo arhitektonskih barijera. Pored pristupačnosti i adaptiranosti školskog prostora, u odabiru škole roditelji se rukovode i blizinom škole, odnosno time da li postoji organizovani prevoz, zaključuje naša sagovornica ovu sumornu statistiku.
Ivana Vujanov
Traže pomoć, ali i osamostaljivanje
Roditeljima dece bez smetnji u razvoju, koja imaju u okruženju slabovido ili dete s cerebralnom paralizom, savetuje se da svojoj deci ukažu na potrebu da pomognu svom vršnjaku da se kreće, da ponude pomoć oko zapisivanja ili spremanja radnog stola, kao i da se druže. Međutim, istraživanja su pokazala da fizička pomoć može da bude i faktor rizka, s obzirom na to da u određenoj meri, a naročito na starijim školskim uzrastima, ograničava samostalnost učenika i njegovo aktivnije socijalno uključivanje.