Ilija Borjanović, višedecenijski sudski veštak: Nisu monahinje zapalile Patrijaršiju

Ilija je rođen pred rat 1939. godine, a građevinom se profesionalno bavio još od šezdesetih. Učestvovao je u mnogobrojnim građevinskim poduhvatima u prošlom veku, što će mu kasnije koristiti za posao sudskog veštaka čime se počeo baviti u sedamdesetim godinama. Do odlaska u vojsku, „armiju” kako Ilija voli da kaže, bio je šef gradilišta, pa je bio na rukovodećem mestu radne jedinice koje su u doba Jugoslavije bile izuzetno velike. Konstantno se usavršavao, učio, vodio sopstvene beleške o gradilištima koje i dalje čuva. Radio je u preduzećima „1. maj”, „Beton”, i sve to poslužiće mu u narednom pozivu, koji je za njega bio više od pukog veštačenja.

I danas pamti onaj čuveni slučaj iz Pećke patrijaršije, gde se tvrdilo da su monahinje krive za izazivanje požara u konacima, nakon čega je došlo i do pobune u Prištini.

- Požar je 16. marta 1981. godine uništio sve konake. Rešenje je došlo do mene. Konstatacija je, da je moguće, da je požar nastao od električne struje ili od dimnjaka i da su monahinje same zapalile konake. Rekao sam da je to glupost i da to neću da potpišem. Veštačio sam požare. Kako može dimnjak da zapali krovnu krostrukciju i to na pet mesta?! Van svake pameti! Našli su jednog čoveka iz Novosadskog zavoda koji je to sve potvrdio i udaren je pečat; dakle, da su to monahinje zapalile. Trebao je da avanzuje, da bude šef grupe građevinaca. Moje tadašnje kolege, nas četvorica smo poslali radničkom savetu dopis, da on ne ispunjava moralne ni stručne kvalitete za to - kaže Ilija za „Dnevnik” i daje nam na uvid dopis koji još uvek čuva.  

Kaže da su po iskazima u manastiru primetili požar ujutru, što znači da su eksplozivna sredstva postavljena noću i to na nekoliko mesta. Da je vrlo verovatno, da je onaj ko je izazvao požar tačno odabrao mesto, odnosno, da je to bilo dobro obučeno lice, da je po njegovim rečima to bila „čista diverzija”. Kaže da nije ni malo slučajno što su 26. marta, bile velike demonstracije u Prištini, a tada je proglašeno i vanredno stanje.

U dugogodišnjoj praksi veštačenja najteže su mu bile pogibije, gde su određeni radnici ginuli na poslu. Jedno od takvih bilo je u Rumi.

- Na licu mesta je poginuo mladić. Nikada ga neću zaboraviti. Montirao je plafonske panoe i nije ih dobro pričvrstio, te se okliznuo i pao i na mestu ostao mrtav. Istovremeno pamtim i slučaj u Sremskoj Mitrovici, gde je poginuo dečak od 14 godina, a mlađi brat teško povređen. Bili su na vikendici koja je imala terasu, jedan srušen zid, a ostala delimično. Ostale su i stepenice da možeš doći do balkona. Popeli su se na balkon koji je pao, što je bilo kobno - kaže Ilija.

Sledeći slučaj tiče se gradnje Tehnološkog fakulteta. Radnik je pao sa skele i poginuo. Ilija je kaže uzeo dodatnu literaturu, da bi savesno veštačio u tom slučaju. 

- Neko je postavio fosnu koja se nije oslanjala ni na šta, gde je on stao i pao - kaže Ilija.

Pamti i veštačenje u Prijepolju iz 1984. godine, gde je okrivljen tadašnji sekretar za zdravstvo i socijalno - i to za krađu građevinskog materijala. Reč je o gradnji ambulante u Babinama, Orašcu i Aljinovićima, a na kraju se i dokazalo kako kaže Ilija da je okrivljeni krao materijal. 

Izuzetno mu je veli bio zanimljiv slučaj iz 1977. godine, kada je 12. maja uoči Dana bezbednosti došlo do rušenja mosta u izgradnji kod Beočina, pa se mislilo da je reč o diverziji. Svi su ispitivani, na kraju je odgovarao nadzorni organ koji, kako kaže Ilija, nije imao političku zaštitu te se slučaj po rečima našeg sagovornika završio na za njega krajnje „bezobrazan način„. 

Ilija Botjanović je 1941. godine još kao beba poslat u logor. Tadašnji dobrotvori koji su bili uticajni kod fašističkog mađarskog parlamenta su uspeli da oslobode zarobljenu decu. Mađari su dozvolili da decu do 12 godina iz logora premeste kod porodica Srba starosedelaca.

- Odveli su nas u Ravno selo u portu Pravoslavne crkve. Mene niko nije hteo da uzme, jer sam bio beba. Pretila je ospasnost da se brat i ja vratimo u logor. Međutim, jedna baka me je preuzela. Kod njih sam bio do 9. maja 1945. godine. U Logor nas je otišlo 12, nas desetoro dece i roditelji. Sestra od osam godina je umrla u logoru, a brat je poginuo u ratu, tako da nas se vratilo desetoro. Kada smo se vratili na salaš, odakle smo otišli u logor, ničeg nije bilo. Ostali smo sirotinja, pa sve iz početka - priseća se Ilija i kaže da je doživotni antifašista, baš zbog onog što mu je u ranom detinjstvu obeležilo život.

S. Aničić Ilić