Ideološki sukob: Zelenojedi protiv svaštojeda

Uz emocionalni naboj u takvim i sličnim ispoljavanjima, oni manje ostrašćeni vegani pozivaju se na naučne argumente, počev od toga da je majka svih bolesti - i obrnuto zdravlja - ishrana. Dugovečni žitelji japanskog ostrva Okinava pretežno su vegani i navodno ne koriste meso, ribu, jaja, sir, pa čak ni i med, pri čemu su zdravi kao dren. Od 1,3 milion Okinavljana čak 740 njih “gazi” stotku.              

Ipak, kako to obično biva, gorljivi “zelenojedi-biljojedi” u sporu s “životinjsko-biljnim-svaštojedima” nisu sasvim u pravu, niti stvari stoje tako crno - belo: tradicionalni jelovnik na okinavljanskom parčetu zemaljskog šara podrazumeva da će se u nekim prilikama, doduše retko, jesti i svinjetina, kao i izvesne količine ribe tokom sedmice. To ne dokazuje da su male količine životinjskih proizvoda nužne za dobro zdravlje, pogotovo u poznijem dobu, ali navodi na to da optimalna ishrana može da funkcioniše i bez da se ljudi okrenu kompletno veganskoj ishrani, za koju i vegetarijanska kuhinja koja podrazumeva ribu, mleko i mlečne proizvode deluje kao - pravo svetogrđe.               

Odnedavno u Francuskoj bukti sukob između vegana i mesara: ovi prvi razbijaju potonjima izloge i izgovaraju teške reči uz najstrašnije pretnje. Zbog toga se prošle nedelje pojavila vest koja je mnogima zazvučila gotovo neverovatno - francuski kasapi su počeli da strahuju u toj meri da je tamošnje Udruženje mesara uputilo otvoreno pismo ministru unutrašnjih poslova Žeraru Kolombu da ih uzme u zaštitu.              

Veganske pretnje, ako bi se držali opisa kolumnistkinje nemačkog “Cajta”, izgledaju na prvi pogled pomalo komično: nekoliko bučnih ljudi stane ispred mesare, isprskaju se lažnom krvlju (recimo, sokom od cvekle) i viču “ubice”, dok se trbušasti mesari, tena crvenog poput svinjskih kobasica, sa sve satarama u rukama, kriju iza tezgi moleći se svevišnjem da ih brokoli-ekstremisti ostave na miru. Fakat je, zapravo, da već nekoliko meseci veganske grupe gerilaca marširaju po unutrašnjosti i napadaju mesare. Izvikuju slogane protiv mesa i mesne industrije i bacaju kamenje u izloge. Samo u aprilu su na severu Francuske veganisti napali osam mesara i jednu klanicu, ispisujući grafite na fasadama radnji poput “meso je ubistvo”, “umeće ubijanja” i slično.              

Dara je, međutim, prevršila meru kada je u martu ove godine tokom islamističkog napada na supermarket u Trebeu ubijen i jedan mesar, na šta je jedna militantna veganka otišla toliko daleko da je na Tviteru napisala kako nema ni iskru sažaljenja za njega, budući da se radi o ubistvu “samog teroriste” koji je dobio ono što je zaslužio.              

Odgovor je ubrzo usledio: posle toga je u jednoj radio emisiji izrečena otužba da je veganizam “cveće zla” i pošast veka, dok je u jednom desničarskom časopisu poznati istoričar opisao veganizam kao “razobručeni fašizam”. Uopšte uzevši, čini se da je u Francuskoj veganizam počeo opasno da se rimuje sa “ekstremizam”, o čemu se u slučaju vandalskih ispada i može govoriti.              

Ekstrema i ekstremizama u javnom prostoru danas ima sve više i gotovo neprestano se pojavljuju podele po osi prijatelj - neprijatelj, pa pridružiti još jedno takvo viđenje u ideološkom spektru crnobelih boja gotovo da ne čini ozbiljnu razliku. Donedavno se činilo da ideje u političkom centru gotovo hrle jedna drugoj, da bi to što novi liberali i dalje neprestano tupe da bi svet bio mnogo bolje mesto za život kada bi njime upravljalo samoregulišuće tržište, privatni interesi, profit i novac koji bi određivalo sve ostale društvene procese - dobilo prizvuk ekstremizma. Jer svet je upravo na taj način u velikoj meri ustrojen i upravo zbog toga u sve većoj krizi, pun haotičnih, razornih posledica.              

Ako, dakle, tvrdo jezgro vegana smatra da sve počinje i završava sa stomakom punim bobica i zrnevlja kao jedinim principom iznad svih ostalih u političkom organizovanju zajednice, dok sve ostalo spada u podsistem - po cenu negiranja na hiljade godina istorije, prehrambenih navika i potreba, radnih mesta i uboge stočarko-mesarske egzistencije - onda to nije ništa drugo nego još jedan primer slepila. Za 50 godina će ishrana mesom, mesari i mesare biti samo ostatak pređašnjih vremena, tvrde vegani, ali taj razvoj valja ubrzati, štaviše pokrenuti revoluciju, ne čekajući da kao kod svih velikih društvenih promena vreme učini svoje. I dok se ne otvori politička debata, budući da u Francuskoj o čemu god da je reč to dobija izgled političkog pozicioniranja, postavlja se pitanje šta će biti sledeće? Šta ako francuski vegani napadnu tradicionalni sir, kako preživeti jedan takav “kulturološki rat”?            

Po istraživanjima iz 2008. godine vegani su činili svega 0,5 procenata stanovništva u Sjedinjenim Američkim Državama - znači oko milion ljudi, da bi ih već 2014. bilo pet puta više - oko 2,5 posto. Predstavnice ženskog pola su, inače, mnogo veći pobornici veganizma budući da ih u toj grupi ima gotovo 80 posto. Kada se uporede signali s tržišta, broj “mesojeda” očito i dalje daleko preteže u odnosu na vegane širom sveta i donedavno se operisalo s podatkom od oko 5% vegana u Izraelu kao najvećim procentom u populaciji neke zemlje.

Sada su im se pridružili i Francuzi, a po nekim nepouzdanim procenama, jer još uvek nema sveobuhvatnih istraživanja, i Nemačka je ubrzano počela da se rađa kao veganska nacija.

Opštepoznato je da je francuska kuhinja na počasnom mestu u svetu što je i važan deo identiteta nacije. A tu se, pak, podrazumevaju meso i puter, bešamel sosovi i sirevi... što se veganima nikako ne sviđa. Oni u klasičnom francuskom restoranu, za razliku od onih specijalizovanih pariskih, mogu da naruče jedva nešto drugo sem salate i krompira - bezmesna večera gotovo da ne može da se zamisli. Stoga ne samo mesare nego i kuhinju koja izaziva snažne emocije i predstavlja kulturno dobro sada radikalno napadaju.            

Veganske pretnje nasiljem navode na strategiju da se pitanje ishrane pretvori u nešto više, kao da se radi o samom spasavanju sveta “odmah, sada i jako”, jer on, jelte, neće moći da preživi bez neposrednog zasnivanja svakodnevnog života na ovoj novoj, borbeno-zelenoj ideologiji. Ljudi, doduše, mogu svoje živote da posvete borbi protiv stvarnih i imaginarnih nepravdi, ali ovde je reč o radikalnosti s kojom se tema ishrane tretira, pri čemu se oni koji jedu meso etiketiraju kao loši ljudi. A poznato je da su yihadisti isto tako da zbog toga što ne jedu svinjetinu spremni da dignu ostatak sveta u vazduh. Pa su valjda i francuski mesari u očima pojedinih vegana postali teroristi koje valja istrebiti, uz šefove kuhinja pride.              

Sve u svemu, jak indikator haosa u kome živimo, i za smejanje i za plakanje.

Relja Knežević