Hraniteljstvo za decu sa smetnjama u razvoju

Reč je o povremenom i specijalizovanom hraniteljstvu, između kojih postoji bitna razlika.

Povremeni porodični smeštaj je inovativna usluga u sistemu socijalne zaštite, osmišljena sa ciljem da prevenira izmeštanje i institucionalizaciju dece sa smetnjama u razvoju i bude podrška kako njima, tako i njihovim porodicama, time što im nudi mogućnost da do 60 dana godišnje koriste pomoć obučenih hranitelja, koje same biraju. To su najčešće poznati ljudi, osobe od poverenja iz bliskog okruženja, prijatelji, rodbina, komšije, koji zatim prolaze koz postupak procene i obuke za hraniteljstvo.

– Naše novosadske porodice odlučile su se da taj period rasporede tokom cele godine, pa to uglavnom bude pet dana mesečno, ali svakako ne duže od 14 dana u kontinuitetu – kaže direktorka CPSU NS Ivana Koprivica. – U tom periodu dete boravi kod povremenih hranitelja i sa njima je uključeno u niz planiranih aktivnosti koje su zabavne ili doprinose učenju određenih veština, a za koje roditelji nemaju toliko vremena. To mogu biti šetnje, odlazak u bioskop, poslastičarnicu, na klizanje, u zavisnosti od mogućnosti deteta... Ova usluga ima višestruku korist. Kada roditelji povere dete poznatoj osobi, oni mogu da se malo opuste, da se posvete sebi i, kako mi to kažemo u žargonu, napune svoje resurse za dalju brigu, dok dete gradi novu društvenu mrežu, čime se smanjuje socijalna izolacija. Suština je da roditelji ne uđu u tzv. sindrom izgaranja, ali i da se dete ne oseća zanemareno – dodaje sagovornica.

Manje dece u domovima

U prošloj godini Centar za smeštaj odojčadi, dece i omladine u Beogradu primio je 128 dece koja su zbog neadekvatnog funkcionisanja biološke porodice ili, često, zanemarivanja i zlostavljanja našla sklonište u toj ustanovi, kaže direktor Centra Zoran Milačić, koji istakao da je da su danas retki slučajevi ostavljanja beba po ulicama.

On kaže da epidemija korona virusa nije značajno izmenila broj korisnika, koji je, naglašava, stabilan poslednjih godina.

On je, u razgovoru za Tanjug, rekao da je višegodišnja kampanja promovisanja porodičnog smeštaja uspela i da trenutno u hraniteljskim porodicama ima više od 5.000 dece, a da nešto više od 600 dece žive u dečjim domovima, čime se, kako je rekao, Srbija može pohvaliti.

Korisnici je, kaže Koprivica, ocenjuju kao vrlo korisnu, tvrdeći da je dete ovladalo novim veštinama, te da ima sadržajnije slobodno vreme, dok roditelji imaju prostora da se posvete ostalim obavezama, sebi, drugom detetu, partneru, prijateljima i sl. Iz navedenog se vidi da je povremeno hraniteljstvo usmereno ka očuvanju biološke porodice i njenim resursima kako bi što duže odgovorno brinula o svojoj deci sa nekim poteškoćama ili smetnjama u razvoju. Budući da početno postoji otpor prema terminu „hraniteljstvo”, pa se mnogi roditelji, kad čuju tu reč, u prvi mah uplaše, posao CPSU NS je da edukuje ljude kako bi se javili i bez straha koristili takav vid pomoći, dodaje sagovornica.

Iako je ova republička usluga projektno nastala pre pet godina u četiri grada: Beogradu, Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu, zaživela je u većem obimu samo u našem gradu, kaže direktorka CPSU NS Ivana Koprivica. Samo u toku 2020. bila je obezbeđena za 20 dece i mladih sa smetnjama u razvoju i njihove porodice.

– Gradska uprava za socijalnu i dečju zaštitu Grada Novog Sada pomaže i podržava pružanje usluge kroz Program unapređenja socijalne zaštite. Tokom ovih godina imali smo više gostovanja u ŠOSO „Milan Petrović”, u udruženjima roditelja koji imaju decu sa smetnjama u razvoju, a koristimo i svaku priliku da medijski promovišemo sve oblike zaštite dece bez adekvatnog roditeljskog staranja. Kako bi dobili neophodne informacije, biološki roditelji koji brinu o detetu sa smetnjama u razvoju uvek mogu da se jave nama ili mesnonadležnom Centru za socijalni rad, koji inače procenjuje i donosi odluku o pravu na ovu uslugu. Svakako i kandidati za hraniteljstvo uvek mogu da kontaktiraju s nama kako bi proverili svoju motivaciju za bavljenje hraniteljstvom i saznali šta se tačno očekuje od njih, kao naših partnera u brizi o deci. Oni, nakon procene, najpre prolaze obuku u našoj ustanovi, a kasnije, kada počnu da pružaju uslugu, naši stručni radnici su im svakodnevna podrška – dodaje.

Kako bi istrajali u svom poslu, ali i obezbedili najadekvatnije moguće odrastanje, posebnu pažnju i dodatne edukacije CPSU NS obezbeđuje specijalizovanim hraniteljima, koji brinu o deci sa izraženim zdravstvenim teškoćama i smetnjama u razvoju koja iz nekog razloga, određeni period, ne mogu da žive sa svojim roditeljima. Za takve mališane mnogo je teže pronaći domaćinstva koja bi se prihvatila ove važne uloge, jer adekvatnu podršku u lokalnom sredinama, posebno manjim, seoskim, nema ni biološka porodica, kaže Ivana Koprivica.

– Mislim da bi se situacija promenila i u manjim sredinama kada bi postojale lokalne usluge socijalne zaštite kao što su, na primer, usluga dnevnog boravka za decu sa smetnjama u razvoju i ličnog pratioca za decu koja pohađaju školu, te kada bi opštine imale mogućnost da obezbede podršku kakva se dobija tretmanima kod logopeda, defektologa i svih drugih neophodnih stručnjaka – napominje.

U Južnobačkom okrugu, bez Vrbasa, Bečeja, Žablja i Titela, jer porodice iz ovih opština CPSU NS upravo preuzima u svoju nadležnost, trenutno je 113 dece koja se nalaze kod specijalizovanih hranitelja. Pa iako, u skladu sa Pravilnikom o hraniteljstvu, oni prolaze obuku, u našem sistemu nedostaju programi koji bi bili namenjeni jačanju hraniteljskih kompetencija za brigu o deci sa težim zdravstvenim i razvojnim teškoćama.

Poslednjih godina uočava se tendencija pada motivacije za bavljenje bilo kojim vidom hraniteljstva, pa i specijalizovanog.

– Možemo reći da društvo i dalje nije dovoljno senzibilisano, ali postoje intenzivni napori koji su usmereni ka razvoju usluga koje bi omogućile da porodica kvalitetno brine o detetu sa smetnjama, da roditelji imaju kome da povere dete dok rade ili da mogu da obezbede predah u roditeljstvu. Razvojem usluga u lokalnim zajednicama stvara se veoma značajna mreža podrške deci sa smetnjama u razvoju i porodicama koje o njima brinu. Bez organizovane društvene brige i pomoći, nemoguće je očuvati biološku porodicu i prevenirati izdvajanje dece – zaključuje sagovornica.

S. Milačić