Goran Milić: Samo se u Srbiji gazdama gleda kroz prste

Imamo još jedan problem, a to je borba za redovne plate, pa tek onda za veće. Oko 650.000 radnika u Srbiji prima platu sa zakašnjenjem, a negde oko 50.000 prima plate neredovno. U Srbiji je vreme za veće plate ne samo ove, nego je bilo i dugi niz godina unazad. Iznos zarade oko 170 evra, koliko ima dobar deo radnika u Srbiji, je na samom začenju u Evropi. Svaki četvrti građanin je na liniji siromaštva  ili ispod nje. To su podaci od septembra prošle godine, ali su proteklih meseci oni još gori i nepovoljniji za radnike. Treba jedna i po minimalna zarada samo da bi se platila minimalna potrošačka korpa: krajnje je vreme da se povećaju zarade zaposlenima i penzije.

To su poznati podaci svima i nisu “tajna” koju čuvaju sindikati, već nešto opštepoznato. Socijalni dijalog skoro da i ne postoji. Od 2003. godine u Vojvodini od 45 opština u 33 bili su registrovani SES, ali danas na našoj teritoriji samo su tri registrovana i rade, a još u par opština nešto rade, ali nisu registrovani. Samo ovo ukazuje da socijalni dijalog, ako se izuzme republički SES i SES Vojvodine, ne postoji nigde više i to je poražavajući podatak. Ono što mi očekujemo jeste da će  Srbija zarad otvaranja Poglavlja 19, ukoliko želi da ga otvori, morati da unapredi socijalni dijalog. Jer ono u sebi sadrži radno pravo, politiku zapošljavanja, socijalnu zaštitu, ali i socijalni dijalog. Socijalni dijalog je uslov za ulazak u Evropu, a po oceni Evropske komisije sada je Srbija ispod proseka kada je u pitanju pokrivenost kolektivnog ugovora. Sindikati sami to ne mogu da urade, jer vlast to ne želi, a ne žele ni poslodavci.

Minimalac u Srbiji, koji je na začelju u Evropi, posledica je raznih faktora. Privredne mogućnosti Srbije su velike, ali problem su poslodavci koji ne žele više da plate radnike. Problem je neoliberalni koncept koji podrazumeva da nema druge strane, osim kapitala. To je čak prvi oblik kapitala  koji je davno nestao sa scene, jer svaki dobar kapitalista prvo želi da ima zadovoljnog i zdravog radnika koji će raditi brzo i kvalitetno. Kod nas, nažalost, imamo priliku da vidimo opustošene gradove, zatvorene nekada poznate kompanije, sve uništeno. Nemamo prave poslodavce. Druga strana su strani investitori koji ovde dolaze, pa nije ni čudo što daju male plate kada ih je naša država pozivala da ovde ulažu jer je naša radna snaga “kvalitetna i jeftina”. Sa takvim imiyom koji je naša država poslala u svet ne može se ni očekivati veći minimalac za radnike, niti fer uslovi u kojima bi radnik bio zadovoljan. Sve strane firme koje kod nas dolaze već su bile u nekim drugim državama Istočne Evrope gde su izračunali da im je ovde jeftinija radna snaga.

Poverenje radnika u sindikate je i opalo zbog toga što su oni shvatili da ih od sirovog kapitala niko, ako to već ne čini država, ne može zaštititi. Sindikat u ovoj državi je skoro pet  decenija imao drugačiju ulogu u drugačijem sistemu i tu su radnici bili zadovoljni jer su  dobijali neke povoljnosti koje su im dobro dolazile. Međutim, preko noći se sve promenilo i sindikati te promene nisu mogli da isprate. Radnici naviknuti na socijalnu državu našli su se u sistemu gde više nema socijale i ljudi i sada je pogrešna  percepcija u glavama radnika da će neko drugi rešiti probleme radnika. Sindikat je svaki član sindikata, ne može se sedeti u firmi samo zato što imaš redovnu platu koja iznosi minimalac, drugi razlog je što je Srbija zemlja sa skoro milion nezaposlenih i što je danas drugi po redu strah zapravo - strah od gubitka posla. Radnik koji izgubi posao – gubi sve, pa zbog toga ćute i trpe da dobiju i to malo što imaju da bi mogli da opstanu. To je tužna statistika, ali ona za posledicu ima i to što sindikata nema u privatnim firmama.