GODIŠNJICA NATO BOMBARDOVANJA Rane od „anđela” bole i posle 21 godine

Napad je počeo oko 20 časova, 24. marta, 1999. godine. Devetnaest zemalja Alijanse, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, obrušilo se najpre na kasarne i protivvazdušnu odbranu Vojske Jugoslavije. U Batajnici, Mladenovcu, Prištini.

Tokom 78 dana i noći bombardovanja, u 30.000 vazdušnih naleta ispaljeno je 50.000 razornih projektila. Stradalo je 1.000 pripadnika Vojske i policije, 500 civila, a među njima 79 dece. Ranjeno je 12.500 stanovnika. Teško su razoreni infrastruktura, privreda, škole, zdravstveni centri, spomenici kulture, medijske kuće.

Tadašnje vlasti u Beogradu štetu su procenile na oko 100 milijardi dolara i zatražile nadoknadu od članica NATO-a.

Nema grada i naselja koje NATO bombe nisu načele.

Tokom besomučne agresije NATO je srušio sva tri mosta na Dunavu u Novom Sadu: Varadinski 1. aprila i tada je poginuo Oleg Nasov. Samo dva dana kasnije, 3. aprila, srušen je Most slobode i tom prilikom je ranjeno sedmoro ljudi.

Žeželjev most je najduže odolevao bombama NATO-a, iako je gađan četiri puta: srušen je 26. aprila sa šest razornih projektila.

U pomoć je tada priskočila Vojska, koja je pontonirskim skelama prevozila ljude s novosadske strane na sremsku i obrnuto.

Novi Sad je jedan od gradova koji su pretrpeli najveća razaranja. Ovaj grad bio je među prvima na koje su pale bombe Zapadne alijanse – već oko 20 časova tog 24. marta 1999. razorena je policijska stanica na Klisi.

Usledili su još žešću vazdušni udari „anđela”. Rafinerija je bombardovana čak 12 puta s više od 250 projektila velike razorne moći.

Pamte Novosađani i druga strašna razaranja: zgrade RTV Novi Sad na Mišeluku, pogođena je i zgrada Banovine... Bombe su padale i na stambene objekte. Tako je na Đurđevdan, na svu sreću izbegnuta velika tragedija, kada su na Detelinari pala četiri projektila i ostavila 80 porodica bez krova nad glavom...

Teško su stradali i Aleksinac, Surdulica, Kuršumlija... Pod ruševinama su ostale čitave porodice. U Aleksincu, Milići su stradali u jednom trenu. Otac Dragomir, majka Dragica i njihova kćerka Snežana. Pod bombama ugašen je život i devetomesečne Bojane Tošović i njenog tate Božine iz Merdara. U Novom Pazaru stradali su, zajedno, Marko Simić (2) i njegov tata Vladan.

U Batajnici, ubijena je trogodišnja Milica Rakić. U Vladičinom Hanu, bomba je pogodila zagrljene maturante gimnazije, Milana Ignjatovića i Gordanu Nikolić. Na Varvarinskom mostu bomba je pogodila Sanju Milenković (15), devojčicu kojoj su profesori predviđali briljantnu karijeru matematičara.

U pamćenju su još prizori sprženog voza u Grdeličkoj klisuri. Uništenog valjevskog „Krušika”. Čačanske „Slobode”. Niške pijace, na kojoj je, stradala žena u sedmom mesecu trudnoće...

Neposredni povod za bombardovanje SRJ bila je akcija srpske policije u Račku, jednom od najvećih uporišta takozvanog OVK-a, 15. januara 1999. godine. Tadašnji šef Verifikacione komisije OEBS-a na Kosmetu, američki general-penzioner Vilijem Voker, predstavio je tu akciju javnosti kao „masakr” albanskih civila. Toga dana počela je dotad nezapamćena medijska kampanja. Priprema za bombardovanje.

Vojska tadašnje SRJ je u suprotstavljanju vazdušnim udarima bila u inferiornom položaju. Jednostavno, nismo imali avione i rakete da se borimo s 19 država. Ipak, i u takvoj situaciji postignut je uspeh: najpre je 27. marta u ataru sela Buđanovci, kod Rume, oboren ponos američke borbene avijacije, „nevidljivi” F-117 A. Oborili su ga pripadnici tadašnje 250. raketne brigade iz Jakova ruskom PVO raketom „neva”.

U rejonu Gučeva, kod Loznice, 2. maja oboren je američki lovac F-16.

Nakon tih gubitaka, NATO je podigao visinu leta avionima koji su dejstvovali u svojim ubilačkim akcijama.

Taj besomučni napad završen je 10. juna usvajanjem Rezolucije 1244 SB UN. Dan ranije predstavnici Vojske Jugoslavije i NATO-a u Kumanovu su, pod jednim šatorom, potpisali Vojnotehnički sporazum, kojim je utanačeno povlačenje naših vojnih i policijskih snaga. I ulazak u južnu srpsku pokrajinu međunarodnih trupa – Kfora.

Multinacionalne snage, u čijem sastavu je bilo 37.200 vojnika iz 36 zemalja, imale su zadatak da obezbede mir za sve nacionalne zajednice na Kosmetu. A kako su ga „obezbedile”, govori podatak da je od početka njihovog mandata s Kosova i Metohije proterano 280.000 Srba i drugih nealbanaca. Kidnapovano – 1.500. U južnu srpsku pokrajinu ušlo je, tada, 800.000 Albanaca. Od toga – trećina koja na Kosmetu nikada nije živela.

Posledice NATO bombi i danas, 21 godinu kasnije, i te kako se osećaju. Najviše po broju obolelih od malignih bolesti.

M. Bozokin