Franc List kao čudo od deteta svirao u srcu Banata

Lukačev sin Agošton Lazar, kada je imanje bilo u velikom usponu, podigao je početkom 19. veka novi dvorac veći od dotadašnjeg, a gradnja je trajala od 1816. do 1820. Za svečano otvaranje dvorca uređivao se svaki kutak sela, oblikovali drvoredi i pripremali slavoluci. Glavni kuvar je za tu priliku doveden iz Beča. Kočije i konji su blistali za doček 300 uglednih zvanica, aristokrata iz Beča i Pešte.

Uveče 29. avgusta 1820. priređena je svečana bakljada, da bi sutradan ujutru crkvena zvona objavila početak svečanosti i pozvala stanovnike Ečke na proslavu i osvećenje dvorca. Posle svečanog ručka, za gospodu je priređen lov, a za dame šetnja gondolama po Velikom jezeru i Begeju. Vrhunac svečanosti je bio ečanski bal koji je ličio na čaroliju – divne damske toalete, raskošne uniforme i raznobojne bengalske vatre duž mnogobrojnih staza u parku.

Trećeg dana slavlja u balskoj sali novog dvorca u srcu Banata svirao je Franc List, tada dečak sa nepunih devet godina! U “Kaštelu” u Ečki se ponose što je tadašnje “čudo od deteta” sviralo u dvorcu, a kasnije postalo slavni pijanista i kompozitor! Kolika je važnost pridavana otvaranja novog vlastelinskog dvorca Lazar u Ečki, kazuje činjenica da je svečanosti prisustvovao najugledniji ugarski vlastelin grof Mikloš Esterhazi. Hroničari zbivanja su zabeležili da je upravo grof Esterhazi kao iznenađenje priredio nastup mlađanog Franca Lista, sina jednog svog dvorskog nadzornika.

Vlastelinska porodica Lazar jermenskog porekla se nije slučajno opredelila za podizanje dvorca u Ečki, jer se ona nalazi na vrlo važnim putevima, a nadomak dvorca koji je pretvoren u hotel protiče reka Begej. Lukač Lazar je bio trgovac mesom i snabdevao je tadašnje tržište Austrougarske, koja je u to vreme bila u ratu. Tada je zaslužio jako veliki kredit na Bečkom dvoru i posed u Banatu od 30.000 lanaca kupuje za 217.000 forinti. Ubrzo posle Lukača Lazara, ovamo je došla njegova supruga Sibila, po kojoj danas kraj Belog Blata i Carske bare restoran nosi njeno ime, a došla su i njegova četiri sina.

Nakon Lukačeve smrti imanje i kaštel je nasledio njegov najstariji sin Janoš i on je gazdovao 16 godina, sve dok nije tragično završio 17. juna 1809. Bio je vrstan vojnik i mačevalac, pa je i na čuvenom balu u Elemiru bio najbolji u toj veštini, međutim, ipak je od mača smrtno je stradao u dvoboju u 52. godini, braneći čast nepoznate devojke. Nju je u Elemiru uvredio mladi husarski poručnik, krenuo je da je zamoli za ples, a onda iznenada ustuknuo, vrativši pruženu ruku, okrenuo se i prišao drugoj devojci. Dvoboj između Janoša Lazara i mladog husara održan je u šumici u Elemiru, poguban je bio za Janoša koji je proboden mačem.

Pošto Janoš nije imao potomaka njegov mlađi brat Agošton Lazar uspešno preuzima vođenje vlastelinskog dvorca i imanja. Smatrajući da dotadašnji vlastelinski dvorac ne odgovara potrebama i ugledu imanja, dao je da se sagradi lepši i veći, a stari sruši. Porodica Lazar je 1792. godine osnovala prvu ergelu rasnih konja u Banatu, koja je u vreme dok je njome upravljao Agošton brojala oko 150 grla, od kojih su neka bila poznata širom Evrope.

Kada je izgrađen novi dvorac, Agošton je, odlučivši da uz dvorac napravi velelepni park, sluge posalo u Beč da nađu najlepše drveće za pošumljavanje. Iz prvog Agoštonovog braka rodio se sin Sigismund, koji je posle očeve smrti 1870. godine nasledio imanje, mada je njegova majka Viktorina i dalje je upravljala imanjem. Jer, Sigismund je imao čin generala i baš i nije želeo da dođe u Ečku, nego dolazi tek u poznim godinama, oženio se Elizabetom i dobijaju ćerku Marijanu. Međutim, već tada se naslućivalo da ona možda i nije njegova ćerka, nego jednog od nadzornika na imanju, iako joj je u knjigama ostalo zabeleženo prezime Lazar. Kada je ophrvan bolešću Sigmund umro, njegova mlada udovica Elizabeta nastavlja da vodi imanje, potraživši spas u novom braku sa grofom Turn Taksisom.

Dvorac i njegova okolina proglašeni su za spomenik kulture 2001, a od 2004. je u privatnom vlasništvu kompanije “Univerzal” iz Beograda. Zavod za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin je 2005. godine izradio konzervatorsko-restauratorski projekat obnove dvorca koji je delimično izveden. Uz saglasnost Zavoda, dograđeno je novo krilo iza starog, pa je dvorac postao reprezentativni hotel sa 38 soba, sedam apartmana i pratećim sadržajima.

Stasavši za udaju Marijana Lazar je htela da se uda za grofa Feliksa Harnonkura, ađutanta prestolonaslednika Franca Ferdinanda, ali joj je majka to branila, znajući narav i ćud plemića uvažavanog na Bečkom dvoru. Mladi par se tajno viđao, ljubavna strast je bujala, pa je Marijana odlučila i pobegla u Beč, gde se udala za Feliksa, bez majčinog blagoslova. Kada se bračni par Harnonkur vratio u dvorac u Ečku, grof Taksis napušta imanje. Grof Hanonkur je ovde prvi posedovao jahtu pa je Begejom i Tisom plovio i sa članovima porodice Karađorđević.

Suprugu Marijanu je vrlo brzo odbacio, osporavajući njeno plemićko poreklo nazivajući je običnom trgovkinjom, pošto je njen pradeda bio trgovac. Tako ju je jedne zime kada mu je rodila treće dete isterao napolje, što je naišlo na veliko zgražavanje sluga i ondašnje javnosti. Marijana je obolela od upale pluća i ubrzo umire. Dve nedelje pre njene smrti advokat je sačinio testament i po svemu sudeći uz lažirani Marijanin potpis Feliks dobija imanje u nasledstvo.

Njihova prva ćerka Maria Luiza je odbila da vodi imanje, sin Feliks je bio bolešljiv i otišao na školovanje u Beč, pa je vođenje imanja posle Feliksa Harnonkura preuzela njegova najmlađa ćerka Alisa. Njen prvi suprug je bio alkoholičar, nije bio zainteresovan za imanje, pritisli su ih bankarski dugovi i propast, pa je Alisa  bila prinuđena da izda imanje porodici Lovreković. Sa Lovrekovićevim sinom je ušla u romansu, to priznala mužu i ušla u novi brak. Posle Drugog svetskog rata vlasnici dvorca su emigrirali u Ameriku, pa je dvorac postao državno vlasništvo, a od eventualnih naslednika niko se do sada nije javljao sa zahtevom za povrećaj imovine.

tekst i foto: M. Mitrović