(FOTO, VIDEO) OVO JE DARA IZ JASENOVCA, žena po čijoj sudbini je snimljen film: Pamtim SUZE, GLAD, BAKU KOJA JEDE KOST

Naime, ova neustrašiva žena tvrdi da je upravo njen život bio inspiracija za film "Dara iz Jasenovca", koji je potegao mnoge teme u srpkoj javnosti, a gledaoce ostavio bez daha.

Donosimo deo Jelenine ispovesti:

"Ja sam Jelena Radojčić. Živim u Zemunu, u Cara Dušana ulici. Imam dva sina, a muž mi je umro 2003.godine. Rođena sam 1934.godine u selu Jablanac. Bliže veće mesto je Novska, a između Novske i Jablanca su sela Mlaka, Košutarica i Jasenovac u kome je isto tako bio i logor. Moj otac se nije obradovao kad sam se ja rodila pošto sam bila žensko. Majka isto tako. Bila sam treće dete i ona nije želela da rodi. Međutim, baka je rekla: Deco, ko će plakati za vama kad umrete? Samo žensko dete to može...

...Da li je bilo jutro ili noć? Noć sigurno.I kad smo pošli dole niz stepenice i kad smo ulazili u čamac, ja sam nosila taj materijal. I sećam se, prešli smo preko u Orahovu. To je u Bosni. U Bosni smo ušli u jednu kuću muslimansku, a muslimani iz Orahove prešli su u Jablanac.

U Orahovoj, bila je prazna kuća. Nismo poneli nešto veliko od naših stvari jer nismo imali dovoljno ni vremena, ni mogućnosti. Bili smo tu u Orahovoj i kad god bi ustaše napali partizane, mi smo tada bili u pozadini partizanskoj i išli smo tako od Orahove kroz sva sela do Kozare. Kiša kad je padala, pila sam iz kopite konjske vodu. Vodio me je moj brat od tetke, moja majka je nosila [najmlađeg brata] Iliju od devet meseci. Tata je bio sa bajom Živkom. Oni su terali neke svinje. Jeli smo uz put. To što smo dobijali, bilo je sve neslano. Većinom smo bili gladni...

...Tata je imao crne pantalone sa prugama, to je jedino čega se sećam, i imao je kaput, i imao je šešir. I samo sam mu videla leđa kad je odveden u...Papudžijska muslimanska radnja je bila tu i tu je mama odlazila da ga vidi, a ja nisam. Onda je on radio u Mlaci i u Jablancu.

Odlazio je tamo da radi. Iz Gradiške. Moja tetka, njegova rođena sestra, ona je bila udata u Čovcu i onda je ona njega videla – on je i neki kurirski posao obavljao . I ona je njemu rekla: "Brate Božo, bježi. Nema šanse da ostaneš živ." On je njoj rekao: Sejo, samo da završimo poslove i oni će nas pustiti kućama. To je bio njegov komentar. Onda isto 1943. godine, strinina rođena sestra bila je u Uštici. Njen muž je bio tu, taj čika Đuka, i tata i celo selo, i naravno još ljudi koji su tad pobijeni. Oni su nosili lopate na leđima i prošli su kroz Ušticu, a svi seljani su morali da se sakriju da ne gledaju kroz prozore. Onda je ona valjda kroz crep videla da su oni otišli.

Kažu da su oni sami sebi kopali raku i da su oni maljevima ubijeni 1943 .godine zato što nisu hteli da troše municiju na tako slab narod ili te ljude koji su bili izrađeni. Sećam se dolaska u Staru Gradišku. Bili smo ispred logora smešteni i onda su... U staroj Gradiški su ljudima koji su oduzeli došli konje, krave, oni su iz Orahove sve to poterali dole, a ne znam zašto su ih terali da voze to, i onda su oduzeli sve što je bilo. Onda su tražili nakit od naroda da ga preda dobrovoljno. Spavali smo napolju, što kažu, pod vedrim nebom. Onda, ulazak u logor, tu su bila jedna vrata sa lukom i tu je stajao jedan sto i pored tog stola jedan ustaša koji je tražio opet, ponovo, ako neko nešto ima da stavi na taj sto...

... U logoru je bila jedna baka koja je sisala srž iz kostiju, ljudskih kostiju, da bi se prehranila. Baš je bila onako stara. Da je opišem ne bih sad znala. Samo znam da je bila stara. A možda i nije bila stara. Tu je bio krug – tako smo se tu šetali, išli i ja sam tražila od moje majke: Mama, ja sam gladna. Ona kaže: Jelo, ovde nema da se jede. A zašto nema? Pa ovo je logor. Znači, nisam bila ni svesna da sam ušla u logor. I kaže moja majka da sam ustala i da sam pogledala na sve četiri strane i da više nisam tražila, nisam se žalila da sam gladna.

Mlade žene su došle u logor. Kako su se stvorile ne znam, i išle su od porodice do porodice. Verovatno je to bile saradnice od gospođe Budisavljević, i govorile da se deca odvoje od majki, da će im biti bolje i da će imati lepo da jedu i sve. Ja nisam plakala što se odvajam od majke. Međutim, bosanska deca su mnogo plakala i to je jauk bio jako težak.Plakali su. Onda su nas jednog dana odvojili.Tužno malo, imali smo jednu fotografiju mog tate i ja sam tu fotografiju stavila u nedra. I majka je naravno, pošto nema puno stvari, videla da nema te fotografije i pitala: Ko je uzeo fotografiju i ja sam rekla da ne znam.I ona mi udari šamar i ja izvadim sliku i dam joj.

Mi prelazimo u neku zgradu do toga logora.To je bila isto zgrada na sprat. Ja mislim da ima negde i slika. Mi smo spavali negde u dvorištu na slami nekoj, a mala deca među njima i moj Ilija – gore na spratu. Moj brat Živko je uzeo proje i nosio njemu gore. Zašto ja nisam išla, to ne bih znala da kažem. I onda , kad smo krenuli iz Gradiške u tom transportu, ta moja sestra Mara je otišla gore i uzela Iliju, donela ga i nosila ga stalno, i brinula je o njemu u vagonu. Kad smo došli u Zagreb i ušli u tu kupaonici, Ilija je sedeo dole na betonu, hajde da tako kažem, jer kupatilo je od betona. Njega je uzela časna sestra i okupala. To sam videla. Ja sam se, kako sam se okupala, ni to ne znam, što kažu...Ko me šišao? Mislim da su civili bili ti koji su nas šišali do glave. Kad sam ja sela na stolicu za šišanje komentar je bio: Ovde ima dosta vaški...

I tu, u Zagrebu, bila je neka dugačka baraka. Tu smo spavali unutra. Nismo spavali napolju.A vreme smo provodili napolju, u tom dvorištu. Ja nešto ne znam, nisam bila sa mojim bratom stalno, onako prisna i zajedno. S kim sam bila, ne bih znala ni sad da vam kažem. Ali, propustila sam to da vam kažem, kad sam se okupala, i kad sam sišla dole niz stepenice, mog Iliju su nosili domobrani na nosilima, ne samo mog Iliju nego svu decu koja nisu hodala. Ali, ja i moja majka smo tražile mog Iliju posle rata u Zagrebu. Rekli su joj da je umro. Međutim, ove godine sam dobila dokument formata A4 , gde je ubeležen moj brat Živko, ja i moj brat Ilija. I vidi se da je on treći po redu. Da li je on treći po redu usvojen, da li je umro... ali verovatno je usvojen. Verovatno će da se nađe. Ja se nadam tome danu. Ne bih htela da ...Ako ga nađem, to je moja želja, ne bih htela da ga poremetim u njegovom domaćinstvu ako je živ, i u njegovoj porodici, nego bih htela da sve to ostane tako kako jeste, jedino da zna da nije on tamo rođen gde sada živi, nego da je rođen u selu Jablanac...

Dnevnik/Kurir