(ФОТО, ВИДЕО) ОВО ЈЕ ДАРА ИЗ ЈАСЕНОВЦА, жена по чијој судбини је снимљен филм: Памтим СУЗЕ, ГЛАД, БАКУ КОЈА ЈЕДЕ КОСТ

Наиме, ова неустрашива жена тврди да је управо њен живот био инспирација за филм "Дара из Јасеновца", који је потегао многе теме у српкој јавности, а гледаоце оставио без даха.

Доносимо део Јеленине исповести:

"Ја сам Јелена Радојчић. Живим у Земуну, у Цара Душана улици. Имам два сина, а муж ми је умро 2003.године. Рођена сам 1934.године у селу Јабланац. Ближе веће место је Новска, а између Новске и Јабланца су села Млака, Кошутарица и Јасеновац у коме је исто тако био и логор. Мој отац се није обрадовао кад сам се ја родила пошто сам била женско. Мајка исто тако. Била сам треће дете и она није желела да роди. Међутим, бака је рекла: Децо, ко ће плакати за вама кад умрете? Само женско дете то може...

...Да ли је било јутро или ноћ? Ноћ сигурно.И кад смо пошли доле низ степенице и кад смо улазили у чамац, ја сам носила тај материјал. И сећам се, прешли смо преко у Орахову. То је у Босни. У Босни смо ушли у једну кућу муслиманску, а муслимани из Орахове прешли су у Јабланац.

У Ораховој, била је празна кућа. Нисмо понели нешто велико од наших ствари јер нисмо имали довољно ни времена, ни могућности. Били смо ту у Ораховој и кад год би усташе напали партизане, ми смо тада били у позадини партизанској и ишли смо тако од Орахове кроз сва села до Козаре. Киша кад је падала, пила сам из копите коњске воду. Водио ме је мој брат од тетке, моја мајка је носила [најмлађег брата] Илију од девет месеци. Тата је био са бајом Живком. Они су терали неке свиње. Јели смо уз пут. То што смо добијали, било је све неслано. Већином смо били гладни...

...Тата је имао црне панталоне са пругама, то је једино чега се сећам, и имао је капут, и имао је шешир. И само сам му видела леђа кад је одведен у...Папуџијска муслиманска радња је била ту и ту је мама одлазила да га види, а ја нисам. Онда је он радио у Млаци и у Јабланцу.

Одлазио је тамо да ради. Из Градишке. Моја тетка, његова рођена сестра, она је била удата у Човцу и онда је она њега видела – он је и неки курирски посао обављао . И она је њему рекла: "Брате Божо, бјежи. Нема шансе да останеш жив." Он је њој рекао: Сејо, само да завршимо послове и они ће нас пустити кућама. То је био његов коментар. Онда исто 1943. године, стринина рођена сестра била је у Уштици. Њен муж је био ту, тај чика Ђука, и тата и цело село, и наравно још људи који су тад побијени. Они су носили лопате на леђима и прошли су кроз Уштицу, а сви сељани су морали да се сакрију да не гледају кроз прозоре. Онда је она ваљда кроз цреп видела да су они отишли.

Кажу да су они сами себи копали раку и да су они маљевима убијени 1943 .године зато што нису хтели да троше муницију на тако слаб народ или те људе који су били израђени. Сећам се доласка у Стару Градишку. Били смо испред логора смештени и онда су... У старој Градишки су људима који су одузели дошли коње, краве, они су из Орахове све то потерали доле, а не знам зашто су их терали да возе то, и онда су одузели све што је било. Онда су тражили накит од народа да га преда добровољно. Спавали смо напољу, што кажу, под ведрим небом. Онда, улазак у логор, ту су била једна врата са луком и ту је стајао један сто и поред тог стола један усташа који је тражио опет, поново, ако неко нешто има да стави на тај сто...

... У логору је била једна бака која је сисала срж из костију, људских костију, да би се прехранила. Баш је била онако стара. Да је опишем не бих сад знала. Само знам да је била стара. А можда и није била стара. Ту је био круг – тако смо се ту шетали, ишли и ја сам тражила од моје мајке: Мама, ја сам гладна. Она каже: Јело, овде нема да се једе. А зашто нема? Па ово је логор. Значи, нисам била ни свесна да сам ушла у логор. И каже моја мајка да сам устала и да сам погледала на све четири стране и да више нисам тражила, нисам се жалила да сам гладна.

Младе жене су дошле у логор. Како су се створиле не знам, и ишле су од породице до породице. Вероватно је то биле сараднице од госпође Будисављевић, и говориле да се деца одвоје од мајки, да ће им бити боље и да ће имати лепо да једу и све. Ја нисам плакала што се одвајам од мајке. Међутим, босанска деца су много плакала и то је јаук био јако тежак.Плакали су. Онда су нас једног дана одвојили.Тужно мало, имали смо једну фотографију мог тате и ја сам ту фотографију ставила у недра. И мајка је наравно, пошто нема пуно ствари, видела да нема те фотографије и питала: Ко је узео фотографију и ја сам рекла да не знам.И она ми удари шамар и ја извадим слику и дам јој.

Ми прелазимо у неку зграду до тога логора.То је била исто зграда на спрат. Ја мислим да има негде и слика. Ми смо спавали негде у дворишту на слами некој, а мала деца међу њима и мој Илија – горе на спрату. Мој брат Живко је узео проје и носио њему горе. Зашто ја нисам ишла, то не бих знала да кажем. И онда , кад смо кренули из Градишке у том транспорту, та моја сестра Мара је отишла горе и узела Илију, донела га и носила га стално, и бринула је о њему у вагону. Кад смо дошли у Загреб и ушли у ту купаоници, Илија је седео доле на бетону, хајде да тако кажем, јер купатило је од бетона. Њега је узела часна сестра и окупала. То сам видела. Ја сам се, како сам се окупала, ни то не знам, што кажу...Ко ме шишао? Мислим да су цивили били ти који су нас шишали до главе. Кад сам ја села на столицу за шишање коментар је био: Овде има доста вашки...

И ту, у Загребу, била је нека дугачка барака. Ту смо спавали унутра. Нисмо спавали напољу.А време смо проводили напољу, у том дворишту. Ја нешто не знам, нисам била са мојим братом стално, онако присна и заједно. С ким сам била, не бих знала ни сад да вам кажем. Али, пропустила сам то да вам кажем, кад сам се окупала, и кад сам сишла доле низ степенице, мог Илију су носили домобрани на носилима, не само мог Илију него сву децу која нису ходала. Али, ја и моја мајка смо тражиле мог Илију после рата у Загребу. Рекли су јој да је умро. Међутим, ове године сам добила документ формата А4 , где је убележен мој брат Живко, ја и мој брат Илија. И види се да је он трећи по реду. Да ли је он трећи по реду усвојен, да ли је умро... али вероватно је усвојен. Вероватно ће да се нађе. Ја се надам томе дану. Не бих хтела да ...Ако га нађем, то је моја жеља, не бих хтела да га пореметим у његовом домаћинству ако је жив, и у његовој породици, него бих хтела да све то остане тако како јесте, једино да зна да није он тамо рођен где сада живи, него да је рођен у селу Јабланац...

Дневник/Курир